О покојнику све најгоре

Једна од најгломазнијих и најосетљивијих мисија Уједињених нација, дакле ова косовска, полако почиње да пакује кофере. Дошли су с амбицијом да унесу свеж ваздух у балкански брлог, да имплементирају, – како ова реч гордо звучи – европске стандарде и живот, да се изборе за права свих, а одлазе из загушљивих соба пакујући своје крпице уз свеће или у, бољем случају, уз звук и мирис шверцованих мини агрегата. Наћи ће се у коферу чиновника уз мирис горива и блато на оделу јер нису успели да оперу улице, пројекти о лепом животу, фотографије јавних кућа и спаљених цркава, успомене на флерт са домицилним људима чији се живот није променио. Они либералнији, гадљиви на насиље и војску, одлазе са кич статуицама Скендербега, а ови други ратоборнији гурају у торбу попрсје Адема Јашарија са реденицима. Обавезне су фотографије из Дечана и сећање на добру и обилату храну у ресторанима из "енклаве". Толико.

Но, како је текла историја мисије? Први администратори, просветитељи, уводитељи реда и система по општинама најчешће пристигли из Бангладеша, Непала, средње, јужне и осталих Африка, револуционарних Јужних Америка били су задовољни стањем на терену и способношћу људи да се организују и пруже услуге повереним им поданицима. Осиљени првоборци из шуме заузимали су власт и, уз ретке параванске изузетке, организовали свој племенско-ратнички модел власти. Инстинктивно, због реалних опасности, или пак неспособности, мисија Уједињених нација се затворила у себе и почела по свему да личи на мале зависне феудалне системе/државе настале после распада Југославије. Дакле, врло брзо мисија је оболела од фаталног вируса званог балкански брлог: корупција, неефикасност, равнотежа у злочину, позивање на мутну историју и ослањање на услуге организованог криминала и ратне политике. За сваки пројекат, рецимо повратка расељених, мисија је морала да учини услугу локалној албанској заједници (читај: да их на известан начин одобровољи или подмити), убијајући тако сваки ауторитет и веру да велики свет функционише по правди и закону. Ако се враћају Срби у Зочиште онда се за суседно село прави водовод, ако је у питању Бабљак или Бабуш зида се школа или прави пут. Сваки злочин и неуспело спровођење правде помало се оправда "балансом" и питањем: "Знате ли шта је овде било?" Као да жртва има било какве везе с историјом, као да не живи сада?

За разлику од балканских феуда, овај посед Уједињених нација ипак је делио суверенитет с далеким мистичним Њујорком тако што му је слао извештаје о разним резултатима и успесима на Косову. У међувремену, косовска историја протицала је између улепшаних извештаја који су путовали у Њујорк и затвореног система мисије на Косову и Метохији. Паралелно с тим, пројектовани анархични рај националне племенске деспотије из деветнаестог века живи свој живот и несметано обликује друштво по својој мери и капацитетима. Породице одлучују о свим важним питањима на широким и пространим подручјима које контролишу или на којима су гинули њихови рођаци и саплеменици. Прошло је више од седам година од сукоба, а чиновници мисије и команданти Кфора, иду на ноге породици Харадинај у Метохији или Јашаријевима у Дреницу. Без њиховог благослова нема примене ни једне важне одлуке, нарочито оних из области безбедности и мултиетничког живота.

Захваљујући затвореним системима, прва озбиљна вест о неуспехy Мисије стигла је на светске глобалне мреже тек 17. марта 2004. године, но и то се некако закрпило. (Никако не треба заборавити да заслуге о непостојању вести у западним медијима припадају и држави која има проблем – Србији).

И тај март заузима велику преграду у коферу чиновника мисије. Један од њих се после погрома јавио аутору ових редова реченицом:

"Жао ми је, оно није била мисија, није било људи у мисији. Жао ми је!"

Данас је лепо и утешно рећи да је и та мала савест део кофера Уједињених нација и део мисије.

Све у свему, теше се губитници јер овде, готово нико ништа није добио. За Унмиком на Косову, што би рекао народ, само ће ретки заплакати, а можда би било праведно да на крају направе Одељење за плач и опроштај са говорима и хвалоспевима, јер није лепо да на сам дан смрти о покојнику говоре све најгоре. Када отпрате Мисију (покојника) напашће је Албанци (нису добили независност), Срби (без основних права), нова ЕУ мисија (за сваки случај) из свих расположивих средстава, а онда ће "испливати" афере, проневере, настраности, нерад, нечињење... Потрајаће то чудо неколико месеци, сви ће заборавити да је мисија икада била овде, локални полицајац ће радити по своме, стихија ће чекати негде у прикрајку, економију је већина заборавила.

Господине из мисије, немојте, макар у првих неколико месеци, отварати свој кофер са Косова јер у њему можете пронаћи своју савест.