Учитељ сутрашњег дана

Нису сасвим у праву они који, попут славног римског лирског песника Хорација, резигнирано тврде како је век наших отаца гори од века наших предака, јер је створио нас, горе синове, који ће дати још горе потомство. Али да заборављамо, занемарујемо и одступамо од поруке да је сутрашњи дан ученик претходног, у то, свакако, нема никакве сумње. Одступили смо тако данас знатно и од крсног имена – наше миле славе и преобразили га у помодну светковину.
По слави и Видовдану ми се разазнајемо међу народима. То нам је оставио јучерашњи дан. Поред Божића, тог празника радости, слави, или крсном имену, како се раније звао дан кад сваки Србин једном у години прославља кућног заштитника, припада почасно место. Крсно име је помен и слава памћења. Његови корени су у пазновању митског претка и прославља се у породичном кругу. Овом древном црквено-народном, обредно-табуисаном обичају домаћег празновања одређеног свеца присуствују позвани.

Слава у кафани

Видовдан је највећа слава српскога народа. Уочи Косовског боја, Свети кнез Лазар, подсећа Свети Николај, славио је славу своју хлебом и вином, а у боју, подвижнички, за крст части и слободу златну, крвљу и смрћу. Његови ратници поред убојног оружја носили су и иконе својих крсних слава. А шта се данас чини?

Уместо прослављања светитеља Божјих кроз молитвени чин освећења и ломљења колача, уз свећу, вино и кољиво, усред поста на славама се приређују праве гозбе. О Светом Николи, рецимо, у читавим крајевима већ, до поноћи првога дана славе служе се посна јела, а надаље мрсна. Одступа се тако од чисто лирутургијског карактера славе и приклања паганској светковини. Уместо кућне трпезе љубави, неретко се слави и у кафанама и сличним непримереним местима. Зар то приличи потомцима ратника који су славу обележавали и на првим борбеним линијама?

Данашњи дани, као махнити коњаници, однели су лепе и слатке славске плодове. Домаћин, сведочи Стеван Сремац у чувеној Ивковој слави, што је најбоље у његовој кући чува за славу. Најбоље вино, најбоља ракија, најбоље слатко, чува се преко целе године за тај дан. Чак и они најсиромашнији штеде и раде за дан крсног имена, наслеђеног од предака. Чини то и убога удовица у причи "Слава" Радоја Домановића. Слави и цар у царској палати и сиромашак у убошкој колибици, брвнари покривеној сламом и шашом, испред које стоји неколико окислих кокошака и кудраво псето, мокро од кише.

Слави и Милена из Домановићеве приче. Кад је, покислу, писац уочи славе сретне док на плећима носи буренце вина, она му каже: "Узела сам и ово мало вина, колико да се прелије колач и напије у славу. Шта ћу?! Тако је то остало од стари, па ваља и млађима предати".

Слатка туга обузме душу, заболи успомена на прошлост, пише Борисав Станковић, у приповеци "Ђурђев дан". Обасјани неизмерном светлошћу те успомене, треба да се подсетимо на прекаду у дому, на ломљење славског колача, паљење свеће, на тамјан, жито и вино. Куд се деде устајање и напијање у славу Божју, у славу свих светих, у здравље домаћиново и укућана? Куд нестаде лепи градски обичај пробраног и одмереног послужења? Ако се данас не може наздравити у здравље царско, јер цара немамо, где је нестала здравица у здравље трпезе?

Све донедавно, одступање од прописаног славског обреда био је велики грех. То нису могли да избегну ни они најмоћнији, попут цара Душана, рецимо, у епској народној песми "Како се крсно име служи". Док је о Светом Архангелу, слави својој, госте служио, на десном рамену стајао му је Свети Ахангел. Силни цар се, међутим, усудио да седне пре устајања у славу Божју. Починио је тиме велики, готово неопростив, грех. Тему и неке мотиве из те песме преузео је и Јован Дучић у, не тако успелој, песми "Слава".

Лажни драгуљи

Искоришћени су, рецимо, мотиви царске трпезе, славских званица и анђела на рамену, а одступљено је од царевог греха. Створени су тиме, и не само зато, празњикави стихови што је и навело Милана Кашанина да негативно оцени Дучићеве "Царске сонете". Та идеализована слика лажних драгуља, сјаја и пауновог перја, смета и данас. Не можемо се, наравно, помирити ни са одступањем од исконских обредних славских радњи, с једењем меса усред поста.

Ко крсно име слави, верује се, оно му и помаже. Народ наш, у срећи се одувек плашио несреће, а у несрећи призивао боља времена, данас ћути – пустио је, у свом великом ћутању, да проговоре његове мале бриге. Док велике спасоносно не проговоре и не препознају надувене земаљске величине, које народ наш гурају у олујну пропаст, ваља се још једном подсетити да је данашњи дан учитељ сутрашњег.

Поучени Светим Николајом, не треба да славимо такозване велике људе. Има међу њима, сведочио је Свети, опаких непријатеља и грабежљивих убица. Прославимо заштитнике своје, човекољубиве свеце Божје, пријатеље народа, лишене сујете и неправде.

Славске обичаје поред нашег народа познају још једино источнохришћанске монашке заједнице. Слава је попут звезде која сја и кад је наткрили какав тмасти облак. Треба из пепела минулих дана да одгрнемо запретано славско жито, колач, тамјан, свећу, вино, прекаду. Окупљени око истинске трпезе љубави, приклонимо се искону народне душе и одбацимо пауново перје притворног сјаја.