Učitelj sutrašnjeg dana

Nisu sasvim u pravu oni koji, poput slavnog rimskog lirskog pesnika Horacija, rezignirano tvrde kako je vek naših otaca gori od veka naših predaka, jer je stvorio nas, gore sinove, koji će dati još gore potomstvo. Ali da zaboravljamo, zanemarujemo i odstupamo od poruke da je sutrašnji dan učenik prethodnog, u to, svakako, nema nikakve sumnje. Odstupili smo tako danas znatno i od krsnog imena – naše mile slave i preobrazili ga u pomodnu svetkovinu.
Po slavi i Vidovdanu mi se razaznajemo među narodima. To nam je ostavio jučerašnji dan. Pored Božića, tog praznika radosti, slavi, ili krsnom imenu, kako se ranije zvao dan kad svaki Srbin jednom u godini proslavlja kućnog zaštitnika, pripada počasno mesto. Krsno ime je pomen i slava pamćenja. Njegovi koreni su u paznovanju mitskog pretka i proslavlja se u porodičnom krugu. Ovom drevnom crkveno-narodnom, obredno-tabuisanom običaju domaćeg praznovanja određenog sveca prisustvuju pozvani.

Slava u kafani

Vidovdan je najveća slava srpskoga naroda. Uoči Kosovskog boja, Sveti knez Lazar, podseća Sveti Nikolaj, slavio je slavu svoju hlebom i vinom, a u boju, podvižnički, za krst časti i slobodu zlatnu, krvlju i smrću. Njegovi ratnici pored ubojnog oružja nosili su i ikone svojih krsnih slava. A šta se danas čini?

Umesto proslavljanja svetitelja Božjih kroz molitveni čin osvećenja i lomljenja kolača, uz sveću, vino i koljivo, usred posta na slavama se priređuju prave gozbe. O Svetom Nikoli, recimo, u čitavim krajevima već, do ponoći prvoga dana slave služe se posna jela, a nadalje mrsna. Odstupa se tako od čisto liruturgijskog karaktera slave i priklanja paganskoj svetkovini. Umesto kućne trpeze ljubavi, neretko se slavi i u kafanama i sličnim neprimerenim mestima. Zar to priliči potomcima ratnika koji su slavu obeležavali i na prvim borbenim linijama?

Današnji dani, kao mahniti konjanici, odneli su lepe i slatke slavske plodove. Domaćin, svedoči Stevan Sremac u čuvenoj Ivkovoj slavi, što je najbolje u njegovoj kući čuva za slavu. Najbolje vino, najbolja rakija, najbolje slatko, čuva se preko cele godine za taj dan. Čak i oni najsiromašniji štede i rade za dan krsnog imena, nasleđenog od predaka. Čini to i uboga udovica u priči "Slava" Radoja Domanovića. Slavi i car u carskoj palati i siromašak u uboškoj kolibici, brvnari pokrivenoj slamom i šašom, ispred koje stoji nekoliko okislih kokošaka i kudravo pseto, mokro od kiše.

Slavi i Milena iz Domanovićeve priče. Kad je, pokislu, pisac uoči slave sretne dok na plećima nosi burence vina, ona mu kaže: "Uzela sam i ovo malo vina, koliko da se prelije kolač i napije u slavu. Šta ću?! Tako je to ostalo od stari, pa valja i mlađima predati".

Slatka tuga obuzme dušu, zaboli uspomena na prošlost, piše Borisav Stanković, u pripoveci "Đurđev dan". Obasjani neizmernom svetlošću te uspomene, treba da se podsetimo na prekadu u domu, na lomljenje slavskog kolača, paljenje sveće, na tamjan, žito i vino. Kud se dede ustajanje i napijanje u slavu Božju, u slavu svih svetih, u zdravlje domaćinovo i ukućana? Kud nestade lepi gradski običaj probranog i odmerenog posluženja? Ako se danas ne može nazdraviti u zdravlje carsko, jer cara nemamo, gde je nestala zdravica u zdravlje trpeze?

Sve donedavno, odstupanje od propisanog slavskog obreda bio je veliki greh. To nisu mogli da izbegnu ni oni najmoćniji, poput cara Dušana, recimo, u epskoj narodnoj pesmi "Kako se krsno ime služi". Dok je o Svetom Arhangelu, slavi svojoj, goste služio, na desnom ramenu stajao mu je Sveti Ahangel. Silni car se, međutim, usudio da sedne pre ustajanja u slavu Božju. Počinio je time veliki, gotovo neoprostiv, greh. Temu i neke motive iz te pesme preuzeo je i Jovan Dučić u, ne tako uspeloj, pesmi "Slava".

Lažni dragulji

Iskorišćeni su, recimo, motivi carske trpeze, slavskih zvanica i anđela na ramenu, a odstupljeno je od carevog greha. Stvoreni su time, i ne samo zato, praznjikavi stihovi što je i navelo Milana Kašanina da negativno oceni Dučićeve "Carske sonete". Ta idealizovana slika lažnih dragulja, sjaja i paunovog perja, smeta i danas. Ne možemo se, naravno, pomiriti ni sa odstupanjem od iskonskih obrednih slavskih radnji, s jedenjem mesa usred posta.

Ko krsno ime slavi, veruje se, ono mu i pomaže. Narod naš, u sreći se oduvek plašio nesreće, a u nesreći prizivao bolja vremena, danas ćuti – pustio je, u svom velikom ćutanju, da progovore njegove male brige. Dok velike spasonosno ne progovore i ne prepoznaju naduvene zemaljske veličine, koje narod naš guraju u olujnu propast, valja se još jednom podsetiti da je današnji dan učitelj sutrašnjeg.

Poučeni Svetim Nikolajom, ne treba da slavimo takozvane velike ljude. Ima među njima, svedočio je Sveti, opakih neprijatelja i grabežljivih ubica. Proslavimo zaštitnike svoje, čovekoljubive svece Božje, prijatelje naroda, lišene sujete i nepravde.

Slavske običaje pored našeg naroda poznaju još jedino istočnohrišćanske monaške zajednice. Slava je poput zvezde koja sja i kad je natkrili kakav tmasti oblak. Treba iz pepela minulih dana da odgrnemo zapretano slavsko žito, kolač, tamjan, sveću, vino, prekadu. Okupljeni oko istinske trpeze ljubavi, priklonimo se iskonu narodne duše i odbacimo paunovo perje pritvornog sjaja.