Клуб милионера

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Да ли су 375.000 долара „неке паре”?

За Мита Ромнија, који је водећи претендент да у новембру у име републиканаца изађе на црту демократи Бараку Обами, то „није нешто”. Тако је бар одговорио на замерке да је ова свота, његов прошлогодишњи хонорар од говора одржаних пред одабраном публиком (у институтима и корпорацијама), превелика.

Ромни у кампањи за председничку номинацију наступа најчешће у фармеркама и спортској кошуљи, без кравате. Његов штаб је, по свему судећи, закључио да ће тако бити ближи обичним бирачима, да ће га они доживети као „једног од својих”, а можда и у други план гурнути чињеницу да је он један од најбогатијих политичара у новијим временима који жели да се усели у најпознатију председничку резиденцију света.

Једни кажу да је „тежак” 250 милиона долара, други кажу четврт милијарде. Иако је реч о истом, истицање милиона психолошки ово богатство умањује, док га помињање милијарде повећава.

А у ствари се не зна колика је стварна Ромнијева имовина, јер упорно одбија да покаже своју пореску пријаву из које би се то видело. Обећао је додуше да ће то учинити у априлу, али ово оклевање већ му наноси политичку штету.

Као што је као гаф оцењено кад је у ТВ дебати коју је пратило неколико милиона гледалаца, у спорењу са ривалом око у том  моменту изнетог податка, онако из рукава понудио опкладу у 10.000 долара, уместо у нешто симболично.

Ово, као и чињеница да су сви који се боре за председничку номинацију, укључујући ту и већ номинованог из табора демократа Барака Обаму, милионери, поставило је питање колико политичари могу да разумеју проблеме са којима се суочавају просечни Американци, они који живе од својих плата, које су у просеку тек нешто мање од 50.000 долара годишње.

У поређењу са Митом Ромнијем, његови партијски ривали су „сиромашни”. Према подацима које је систематизовала ТВ мрежа Еј-Би-Си, „имовинска карта” ОНИХ који су остали у трци за председничку номинацију је следећа: Њут Гингрич има око седам милиона, Рон Пол између 1,7 и 5,2, а Рик Санторум око два милиона долара.

Председник Барак Обама, иако скромног порекла (отац кенијски имигрант, мајка Американка), у Белу кућу се уселио са имовином од око пет милиона. Председничка годишња плата је 400.000 долара, али је за прошлу годину пријављен породични приход (махом од тантијема за Обамине књиге) од 1.728.096 долара, на шта су држави дали 453.000, што значи да су опорезовани са нешто више од 26 одсто.

Историја показује да су амерички председници по правилу богати људи. Према калкулацији коју је урадио месечник „Атлантик”, први и најпознатији председник Америке Џорџ Вашингтон (1789–1797) имао је имовину вредну 525 милиона данашњих долара. Томас Џеферсон (1801–1809) процењен је на 212 милиона.

Знатно скромнији је био великан Абрахам Линколн (1861–1865), који је имао мање од милион. Од познатијих председника 20. века, Теодор Рузвелт (1901–1909) имао је 125 милиона, док је Вудро Вилсон (1913–1921) био у Линколновој категорији. Френклин Делано Рузвелт (1933–1945), председник који је Америку извукао из највеће економске кризе у историји света, процењен је на 60 милиона.

Џон Кенеди (1961–1963) био је припадник богатог породичног клана чије је имовина процењена на близу милијарду долара. Није био скроман ни његов потпредседник Линдон Џонсон, који је после атентата у Даласу наследио председничку титулу, да би се потом изборио и за сопствени мандат. Његова имовина вреднована је 98 милиона.

Ричард Никсон (1969–1974) био је тежак бар 15 милиона, а Џералд Форд (1974–1977) упола мање. Џими Картер (1977–1981), који је пре уласка у политику био плантажер кикирикија, вредео је седам милиона, а глумац Роналд Реган (1981–1989), победник у „хладном рату”, имао је солидне хонораре у Холивуду, па је догурао до 13 милиона (мада више од тога врхунски глумци данас добијају само за један филм).

Џорџ Буш (отац – 1989–1993) процењен је на 23 милиона. Бил Клинтон (1993–2001), иако ништа није наследио, током 20 година јавне каријере сакупио је око 38 милиона (остало је упамћено да је његова супруга, у сопственој кампањи да постане прва председница САД, свом штабу позајмила личних 11 милиона).

Најзад, Обамин претходник Џорџ Буш (син), већ рођен у богатој породици, у нафтном бизнису је зарадио 20 милиона долара.

Ово у богатој Америци не боде толико очи: на делу је психолошки механизам – „ако умеју за себе, умеће и за нас”. Народ воли победнике.

Ни у текућој кампањи се не оспорава богатство само по себи, већ, захваљујући покрету „окупирај Волстрит”, који је у оштар фокус ставио растући јаз између „99 одсто” (већине Американаца) и „један одсто” (милионера и милијардера),  чињеница да се оно увећава системском неравноправношћу. Мит Ромни је тако на своје приходе прошле године платио порез од 15 одсто (зато што су углавном од „капиталне добити”, дивиденди и инвестиција), док је порез на зараде и плате запослених Американаца између 25 и 35 одсто.

Сем тога, у настојању да буду „обични”, политичари милионери су често знали и да се саплету. Тако је, на пример, у кампањи од пре четири године, кандидат републиканаца Џон Мекејн грмео против великих пара у политици, али није умео да одговори на новинарско питање колико он и супруга му Синди имају кућа широм Америке. „Најмање седам”, било је све што је умео да каже. Сличан гаф направио је 1992. и старији Буш, који није знао чему служи скенер за цене у самопослузи.

Најновије истраживање реномираног „Пју” института показало је да две трећина Американаца сматра да у земљи постоји „јак конфликт” између богатих и сиромашних. Скорашња економска криза и висока стопа незапослености (тренутно 8,5 одсто) тај утисак су изоштрили, па се зато може очекивати да ће у предстојећој председничкој трци бити више популизма – политичког удварања масама – него иначе.