"Црвенкапе" са бацачима

Академик Љубомир Симовић (72) већ пола века гради посебан стил изражавања кроз своју поезију, драме, есеје, писма, разговоре, беседе... Његова дела имају исту поруку: разбијају лажи, заблуде и недодирљиве ставове.
Симовић то чини од прве књиге песама "Словенске елегије", као и у "Уочи трећих петлова", "Источнице", "Хлеб и со", "Учење у мраку", "Хасанагиница", "Чудо у Шаргану", "Путујуће позориште Шопаловић"...
Не робује заузетом ставу ако нова сазнања дају другу слику догађаја. Његов лични пример за промену мишљења о начину поруке је његова драма "Бој на Косову". Написао ју је 1988, а концентрат од ње је направио, низом промена, петнаест година касније. А сад га питамо:

Како доживљавате ову светску причу по којој би Косово требало да добије независност?

Питање је превише компликовано за један овакав разговор. Требало би да одбаците сва питања која сте припремили, па да разговарамо само о томе и да опет не кажемо све. Али, ограничимо се на оно најбитније. Независност Косова видим као крупан корак ка стварању велике Албаније. Они који мисле да се проглашавањем независности Косова решава неки проблем и да се тако стабилизује цео регион, очигледно нису у праву, јер после Косова на ред долазе Епир и делови Македоније, Црне Горе, југа Србије. Не верујем да то и последице свега тога велике силе не виде. Али не знам каква је њихова рачуница, не знам колико су далеко отишле у анализама свих варијанти и како ће изгледати завршница те шаховске партије. Плашим се велике и све веће нестабилности. И питам се како Србија из свега тога да изађе са што мање штете.

Мислите ли да су нас политичари увек лагали о Косову? Шта, на крају, можемо да очекујемо?

Неко природно, праведно и остварљиво решење могло је да се тражи само у директном и отвореном разговору с косовским Албанцима. Пошто смо све прилике за разговор с њима пропустили сада морамо да разговарамо с Американцима, Немцима, Французима, Финцима, Холанђанима... И онда смо се досетили да у тај разговор, као своје џокере, укључимо Кинезе и Русе, рачунајући да ће они, имајући у виду своје проблеме с Тајваном и Чеченијом, имати интереса да нас подрже у нашем проблему с Косовом.

На шта Вас то подсећа?

Слушајући, ових дана, како наши челници од Руса траже да Западу каже "њет!" и како и сами, свесни неубедљивости свога млакога "не", и сами говоре руски "њет(!)" сетио сам се како је, у једној другој прилици, један од врло високих функционера ЈУЛ-а, на исти начин, грмећи "њет!" прозивао Русе и претио Западу. Све то изгледа неукусно. Ми тражимо помоћ од Руса, а при томе сами нисмо урадили ништа. Ништа практично, ништа реално. Све ми то личи на онај виц у коме неки човек моли Бога да добије премију на лутрији, а Бог му каже: "Помоћи ћу ти, али и ти уради нешто: купи лоз!" Ни нама није пало на памет да купимо "лоз", то јест да формирамо владу.

Како све то доживљавате?

Сада присуствујемо политичкој олимпијади на којој првопласирани избегава да се попне на победничко постоље, јер на том постољу дува опасан ветар и деле се врући кромпири. Другопласирани на постоље не може да се попне без туђе помоћи и подршке, а трећепласирани захтева да му се око врата окачи златна медаља и да на том постољу остане доживотно... И док они тако гледају ко ће кога чиме уценити и ко ће коме у чему попустити, Косово не да клизи, него све брже јури – и ка независности, и ка великој Албанији.

Ваше најраније детињство је обележио Други светски рат, што значи да сте од малих ногу посредно суочени с историјом. То суочавање је настављено и кулминирало је, на неки начин, у Милошевићево време. Ви сте се његовом режиму од самог почетка супротстављали...

Писао сам и говорио ваљда о свему што се током тих Милошевићевих година и ратова догађало. Морам да напоменем да то нису били само Милошевићеви ратови, него и Туђманови, и Изетбеговићеви, и ко зна чији још. То што сам писао одмах сам и објављивао. Тако се створила једна континуирана хроника, сложена у књиге: "Галоп на пужевима" и "Нови галоп на пужевима". Те књиге, веома исцрпно, обухватају догађаје од 14. априла 1987. до 26. септембра 1999.

Потом сте о времену кад је Нато бомбардовао Србију објавили дневник под насловом "Гуске у магли". А после 5. октобра?

Пратио сам и догађаје после 5. октобра. Књига која говори о том времену "Обећана земља" изашла је из штампе пре неколико дана.

Коју поруку смо добили 12. марта 2003. када је убијен Зоран Ђинђић?

Поруке су нам упућиване још пре 12. марта, пре убиства ЗоранаЂинђића. Нарочито је била јасна она порука изражена оружаном побуном Јединице за специјалне операције. Али су та порука и та претња забашурене. Кад су припадници Јединице за специјалне операције блокирали аутопут, у униформама, с оклопним возилима, бацачима и митраљезима, казали су нам: то је штрајк! Као што здравствени радници, болничари и медицинске сестре, штрајкују у својим белим болничким мантилима, тако и припадници ЈСО штрајкују у својим униформама, које нису ништа друго до њихова радна одела.

Шта се догодило следећи ту логику?

Оклопна возила смо могли да третирамо као тракторе, а бацаче и митраљезе као пољопривредне алатке. Једном речју, "црвене беретке" су нам представљене као "црвенкапе". А те "црвенкапе" су направиле масакр на Ибарској магистрали, убиле су Ивана Стамболића, убиле Зорана Ђинђића, угрозиле уставни поредак земље. Порука нам је била на време послата, али ми нисмо хтели да је примимо. Мислим да је врло индикативно што је суд који данас суди Ђинђићевим убицама одбио предлоге Срђе Поповића, чији је циљ био да се открије политичка позадина Ђинђићевог убиства. Одбијајући те предлоге још једном смо одбили да се суочимо с истином. И ко зна како ћемо то избегавање платити.

Били сте и уредник Радио-Београда. Шта мислите о новинарима некад и сад?

Та професија је некад била веома неизвесна: била је довољна једна неопрезно написана реч, па да се остане без посла. Данас је новинарски текст на много већој цени: због онога што сте написали могу и да вас убију. Судећи по томе, новинарство је веома цењена професија: оно што пишете читају с највећом пажњом и на то реагују најозбиљнијим и најубитачнијим средствима... Карактеристично је то што ниједан убица неког новинара није ни откривен, а камоли осуђен. Још је страшније што ниједан наручилац тих убистава такође није откривен. Страшно је што се сви ти кругови отварају и затварају у мраку.

У овој рубрици је обичај да се разговара и о неким личнијим и лакшим темама, о спорту, на пример. Да због политике не заборавимо живот. Иако је тешко с овако компликованих друштвених тема да се пређе на оне лаганије, да ипак покушамо... Рецимо, који је Ваш спорт?

Могло би се рећи да сам одрастао у спортској породици. Мој стриц Радиша, познат као Мечак, упамћен је као један од најбољих ужичких фудбалера. Био је сјајан халф. Мој отац је пре Другог светског рата био фудбалски судија и један од функционера Спортског клуба Грађански. Захваљујући томе имао сам привилегију да се, само што сам проходао, седећи на лопти, пре почетка утакмице сликам с фудбалерима домаћег тима. То је мој једини излазак на фудбалски терен...

Који спорт је Ваш?

Откад знам за себе, мој спорт је пешачење. У томе сам најдоследнији и најистрајнији. Свуда идем пешке, сваки дан пређем неколико километара. А пешачење је у тесној вези и с послом којим се бавим – писањем. Многе проблеме, које не решим за писаћим столом решавам у дугим и брзим шетњама поред Саве и Дунава.

Професор класичне филозофије Милош Ђурић се залагао за такмичење писаца по узору на Старе Грке када су се на олимпијадама такмичили и драмски писци и песници. Да ли су таква такмичења могућа и данас?

Код нас постоје такмичења у рецитовању и говорништву. На позоришним фестивалима такмиче се представе, на Стеријином позорју се проглашава најбољи домаћи драмски текст... Не знам колико то доприноси развоју и популаризацији ових уметности. Било би ми тешко да замислим како се такмиче Рилке и Валери, Елиот и Езра Паунд, Иван В. Лалић и Бора Радовић...