Земља уједињених медиокритета

Глумица Тања Бошковић ускоро ће се на сцени земунског Мадленијанума појавити у лику тајанствене Грете Гарбо у представи „Тајна Грете Гарбо” аутора Мира Гаврана, у режији Ђурђе Тешић. У глумачкој екипи су и Јована Балашевић, Миодраг Крстовић и Петар Бенчина. Премијера је заказана за 25. фебруар.

Важите за пробирљиву глумицу. Шта је пресудило да радите ову интригантну хероину?

Гретино служење лепоти, од музике до фотографија које су савршене. Када су ми рекли да постоји могућност да се ради комад „Тајна Грете Гарбо” са пуно емоција сам се пријавила као нека клинка. То ме интересује, то је лик који хоћу да тумачим, са којим хоћу да ставим тачку на једно животно поглавље, јер одлазим у пензију. Веома сам узбуђена и мислим да је ово права екипа. Драматург Ивана Димић је одлично урадила посао. Ту је Мики Крстовић са којим већ 18 година играм „Љубавно писмо”. Крстовић ми је више од рода, међу нама је блискост каква се ретко дешава.

Студиозно, до перфекције припремате своје улоге. Како се спремате за лик магичне Грете Гарбо?

Читам, трагам. Глума је истраживачки посао, посебно када је реч о Грети Гарбо. Комад се дешава у 1954. или 1955. годинама које нама нису познате. То је време мога рођења. О Грети Гарбо се из тог периода не зна много. Миро Гавран је веома интелигентно изабрао период у којем нема много податка, зато је тако перфектно скројио драму „Тајна Грете Гарбо”. Реч је о психолошком трилеру, а која је тајна остављам да види публика. Грета Гарбо је несумњиво била емотивни гигант, озбиљан интелект. У том периоду и на том месту се нашла, али је више него очигледно да јој Америка није нарочито пријала. Нашла сам да у писму пријатељици пише: „У Америци ми је најлепше то што постоје они дани када у Шведску могу да пошаљем новац”. Све остало сматрала је прилично површним. Да у филмској индустрији нема правог испитивања, нема праве глуме, да је све то занат и није је задовољавало. Наравно, ту има свих оних малих интригантних ситуација које вас могу одвући на ову или ону страну. Сви смо могли да прочитамо да су разне тајне биле у вези са њом и њеним животом, ипак, мислим да ја то зато што Грета Гарбо није давала много прилике да су улази у њену интиму.

Колико је вама блиска ова тајанствена и некомуникативна глумица, будући да знамо да и сами избегавате медије, али и да сте живели у Америци?

Није ми нимало блиска, јер ја имам децу. Огромна је разлика живети овде и у Америци. С обзиром на то а сам живела у Америци, видела сам како то изгледа. То није једноставно и не свиђа ми се. Грета је отишла из Шведске и мислим да је то била њена највећа мука: што се одвојила од породице за коју је била јако везана. Смрт оца је нешто што је трајно обележило, јер је имала само 13 година када је остала без њега. Знала је да каже: „Чак и када сам била јако мала имала сам стару душу. И то се видело”. Невероватно како су људи тумачили њено повлачење, као бојала се младих глумица. Ничега се она није бојала. Грета Гарбо није била таква особа, она је имала страхове разних врста, али се није бојала ничега.

Да ли је прошло време дива, звезда? Ко су данас звезде?

Да, прошло је време звезда у том смислу. Данас то нису звезде, већ су те старлете политичари. Они се тако и понашају, као што су некада биле старлете. То је свет који је скупљен са улице, па помислио да је нешто значајан и онда од тога направио, како то они данас називају: имиџ. Хоћу да умрем од смеха. Гледам полуписмене људе, који чак нису ни одрасли. О другим стварима да не говоримо, о оним степеницама где се духовношћу пењете до Бога. То су данас звезде! Политику, заиста не сматрам релевантном људском дисциплином. Не бих се никада бавила тим прегалаштвом, нити сматрам да је то што они раде озбиљно, право, аутентично и да иза тога остаје било какав траг.

Од недавно сте и пензионер?

Да ја сам госпођа пензионерка. Прочитала са дивну реченицу која је на мени применљива: „Благо пензионерима којима су родитељи живи”. Спадам у ту категорију и веома сам срећна због тога. Нисам веровала да ћу преживети ових 36 година стажа. Било ми је дивно, док нисам ушла у немилост прошлог и садашњег управника Атељеа 212, а онда су ми они укинули да играм. Али, ево видите како се све то намести како треба. Онога часа кад ми не могу ништа играм колико хоћу и шта хоћу. Пуних 12 година је моје креативно биће могло је да зависи само од рецимо Светозара Цветковића или данас Кокана Младеновића. То јесте дуг период и време моје пуне зрелости. То је велика комоција, да позориште може да се одрекне свог глумца, али то је и избор репертоара. Погледајте шта се сада ставља на репертоар? То није нешто што је креативни изазов. Не волим то што се сада пише. Не допада ми се позоришна литература, од деведесетих година прошлог века па до данас.

Важите за емотивну, танану уметницу. Из вас, ипак, избија револт. Шта вас посебно погађа?

Да ли сте приметили да се више не гаје пријатељства, него само: ја теби, ти мени. Значи, медиокритети ове земље ујединимо се. Они су ванредно уједињени. Они се држе и немају везе са генерацијом. Знате ли како међу младима има даровитих и умних људи, али им не дају да испливају. Него ће увек неко много мање даровит, вредан добити ангажман, посао јер је кум кумове тетке, заправо најбољи друг са високим чланом ове или оне партије. Зато разумем зашто је моја вредна, талентована, квалитетна колегиница Душанка Стојановић Глид, баш у вашим новинама рекла што је рекла. Никада нисам била члан ничега, зато ми људи верују на улици, пијаци, јер нисам компромитована на начин како су политичари компромитовани. Не верујем им ништа, ни једну једину реч. Ни у очигледне ствари ако их изговарају нечасни људи. Не допада ми се што Кокан Младеновић спроводећи своју естетику од Атеље 212 прави аматерску дружину. Тамо више раде деца аматери из „Дадова” него глумци. Стално говоре о томе како су успешни. Није истина, нису успешни. Видим ја добро како изгледа публика која излази са тих успешних представа и видим добро која је то публика која тамо долази. И видим какви су трагови тога што ми играмо. Не мери се успех новцем. Ово је део културе мога српског народа и део српског језика. То је позориште! Томе служи. Може он да ми објашњава како је мене прегазило време. Ипак, добро знам да позориште више није одбрана језика доброте, достојанства мога народа.