Уметност експлодирања

Шта би се догодило да је „све оно” у Борику пукло? Или да је Вук Јовановић, човек који годинама ужива у најзамршенијим, но шармантним митоманским новелама, био сасвим у праву?

У Србији нас већ столећима притискају култови мртвих владара, па је и митологија атентата нераскидиво везана за њих. Црни Ђорђе, Кнез Михаило, краљевски пар Александар и Драга, па и Зоран Ђинђић, мртви су се учинили већима него што су то били на својим престолима.

Шта се све мењало после наведених легендарних насилних смрти? Скоро ништа, осим што је трагедија постала средство стварања историје: после Карађорђа дошао је Милош, после Обреновића вратили се Карађорђевићи. Ђинђића је заменио Коштуница. Претња атентатима је остатак бесмртне илузије да ову државу чине вође, а не она њих. Па је тако довољан хитац, експлозив и нова клика, која ће уверљиво негирати употребу наведених средстава за свој успон.

Иначе, српски политички врх је још пре две године добијао неке претње. Наводно, тада је нарко-мафија, ојађена капиталном пленидбом опијата, планирала да обезглави државу. Из владе се чуло да од државе нико није јачи, и да ће борба против криминала „бити спроведена до краја!”

Таква претња мафији је само иронична одбрана власти од своје немоћи. Напросто, таква борба никада не може бити изведена до краја, јер краја нема. Председник је запретио подземљу, али и рекао да се подземље попело у владу, скупштину и правосуђе. Немогуће је разликовати ’ајдука од жандара, сви изгледају исто.

Из надриромантичног српског атентаторског љубића, Вук Јовановић је исписао фантастичну оду наркоманском уму. Наводно је један такав програмиран да стигне до председника ове државе, са аутосугестивним налогом „убити по виђењу!” Био би то један сасвим неурачунљив атентаторски план, ако не би био подржан снажним парадржавним ресурсима. Но, такав стрип заиста не може имати логичну завршницу.

Али у новој српској атентаторској мелодрами нису у оптицају само дрогирани терминатори, који се крећу путевима недокучиве фантазмагорије. Везе између „означених” личности и српских држава (ако је овде допуштена множина), скоро да не могу бити раскинуте. Полиције Србије и Српске још нису растумачиле све замршене путеве оружја у Борику. Да ли је онај „радник хале” био само безуспешни препродавац робе које у том крају има бар за још два рата?

Или је било могуће нешто сасвим друго: атак на најважније српске главе, јер ко зна кад ће поново бити у таквом саставу. Ако је тако, полицији остаје да растабири: је ли то био терористички акт, дакле рушење „објекта као таквог”, или селективни удар по личностима из првог реда.

Наравно да овде не може бити речи о супердиригованом наркоманском помраченом уму. Реч је о ратним, дејтонским и другим политичким конотацијама. О покушајима да се у вечном тамном вилајету изнова дефинише ко је и како стигао до своје државе, ако се то тако може назвати. У новим екстремним неслагањима између Сарајева и Бањалуке, ништа од злочиначке настраности не може бити искључено. О томе шта је производ ратног лудила, а шта резултат Дејтона, сагласности никада неће бити.

Понекад се мисли да све ране зацељује неизбежни заборав и тиха политичка еволуција. Но, сумња се да су такви процеси у вилајету уопште могући.

Читава ствар око арсенала у Борику има и уметничко виђење. Чувени црногорски мислилац и саветник Ранка Кривокапића, Андреј Николаидис је „изван контекста” пожелео (ваљда симболичку?!) експлозију у Борику. Па да видимо шта би било!

Е, сад! Овде се одмах појавила одбрана „слободе мисли једног уметника!” Дакле, шта је духовни творац и саветник имао да каже у контексту, а шта изван њега? Осим силоване поетске завршнице, и у контексту и ван њега Николаидис се залаже за „цивилизацијски искорак” при експлозији. А она би свакако била разорна са три кила тротила (тринитротолуола) у затвореном простору.

Тако је регионални атентаторски гоблен добио нову шару. Државни службеник Угричић се читаву ноћ разапињао између фотеље и слободе екстремних мисли, па се одлучио да и даље седи на лепом месту, повлачећи свој потпис испод прилично несувислог прогласа Форума писаца. Изгледа да је било доцкан, тешко је бити слободан док си у власти. Штета једне каријере.

Наравно да би и Тадић и Додик морали са много више пажње да се баве судбином народа уместо слављеничким ефектима и идилама. Српски председник би могао да помогне хиперактивном Милораду у трагању за каквим-таквим политичким тактом. И да се не срећу баш сваки дан.

Приче о атентатима, ма колико биле озбиљне, могу да послуже и као панично средство за збијање предизборних редова и потенцирање значаја обележених глава. Андреј Николаидис је показао како се немереним „одваљивањем” у експлозивном надахнућу, бар за који дан може утећи негде. Може се утећи из депресивне анонимности поред живописног Ранка Кривокапића и убоге стваралачке чамотиње.