Уништена индустрија

Према резултатима прошлогодишњег пописа, општина Сврљиг има 14.700 становника. Пре двадесет година таj број је биo 20.400, што значи да нас је у општини за око 30 одсто мање. Од 14.700 становника, пензионера је 5.040, док је оних до 18 година од 1.300 до 1.400. Просечна старост становника неких села (Мечји До, Пирковац, Шљивовик...) је око 70 година.

У селима је мало деце, тако да у Бурдиму у школу иду два ђака, у Црнољевици осам, у селу Извор су четири разреда, у Гушевцу осам, али са двадесетак ђака. Укупно у целој општини имамо 900 ученика у основној школи, са свим сеоским одељењима, 300 ученика је у средњој школи, док је у предшколској установи ,,Полетарац” нешто више од двеста деце.

Општина је крајем осамдесетих година имала више запослених који су долазили у Сврљиг да раде него што смо имали становника. Путовали су у Сврљиг из Ниша, Књажевца, овде су радили у у текстилној, електронској, машинској индустрији. Али транзиција је уништила многе фирме, приватизација је једино успела у машинској индустрији (МИН ДИВ Сврљиг). Фирма има 350 радника, а очекујемо да ове године добије додатна средства и упосли још њих 300. Индустрија текстилне конфекције (ИТК) некада је имала више од хиљаду радника, а сада уместо тог колектива имамо неколико малих конфекција (Каскер, Давид...), са 50-70 радника. Оне укупно упошљавају 250-300 радника. Имали смо дрвнопрерађивачку индустрију која је такође уништена, али сад се неколико малих фирми баве истом делатношћу. И Електронску индустрију приватизација је уништила а у том предузећу је било 180 запослених.

Ипак, наша шанса је у томе што је Сврљиг само 17 километара од аутопута Београд–Ниш, и то на магистралном путу Ниш–Зајечар. Наша шанса је и нови хотел на Старој планини, јер пут од Ниша до Старе планине пролази поред петнаестак наших села. Рецимо, поред села Преконога и Преконошке пећине. Имамо и туристичку манифестацију Белмужијада, на којој је прошле године било 55.000 посетилаца. У атару села Пирковац је манастир Свети архангели, који посећују верници и туристи, три-четири аутобуса дневно.

Поред туризма, општина је ставила акценат на пољопривреду. Једанаест одсто буџета Сврљига у овој години ми дајемо за субвенције пољопривредницима. Толики проценат издвајања верујем да нема ниједна општина у Србији. Годинама смо из буџета општине за сваки литар продатог млека давали додатних три динара, независно од тога колико држава даје. А ове године донели смо одлуку да се тај износ повећа на пет динара. Исто тако, ако се неко бави воћарством, обезбеђујемо му саднице. Издвајамо и за узгој женске телади, за вештачко осемењавање, да бисмо поправили квалитет стоке, помажемо обнову механизације, осигурање стоке општина и држава финансирају са по 40 одсто, а власник са 20 одсто.

Циљ нам је да овим мерама помогнемо старим људима који тешко живе бавећи се пољопривредом, а и да привучемо млађе, да им обезбедимо услове да се баве пољопривредом, нарочито ако су изгубили посао у Сврљигу или у неком од градова у околини. За њих је боље да се врате у своје село, где ће им помоћ пружити општина, а требало би да им помогну и министарства: пољопривреде, економије и регионалног развоја. Као што се радницима који остају без посла издвајају средства за отпремнине исто тако бисмо могли да помажемо и оне који су вољни да остану у овим опустелим селима да се баве пољопривредном производњом. То је једини начин да се градови растерете па и да се опустела подручја населе. Ми смо зато донели скупштинску одлуку да се сваком новом брачном пару у општини поводом склапања брака исплати сто хиљада динара а ако је реч о брачном пару на селу 150.000. Исто тако, за новорођено дете у Сврљигу исплаћујемо пет хиљада динара, а за дете рођено на селу 7.500. Износи су различити јер су и услови живота, комунални и други, различити. А селима помажемо и тако што на један динар које становништво сакупи ми из буџета општине дајемо три динара. Тако поправљамо јавну расвету, доводимо воду, градимо путеве. Многа села у Србији нестају, да би се тај процес зауставио ресорна министарства морају да направе стратегију за спас ових насеља. Сеоско становништво мора и да има своје представнике у скупштинама. Као што пензионери имају своје, и становници села требало би да их имају. И да се боре за интересе, а пре свега за опстанак ових насеља. У противном, код нас у Сврљигу остаће само неколико села уз општински центар, а имамо површину од 498 квадратних километара.

*Председник општине Сврљиг