Повратак Франкенштајна

ЖЕНЕВА, јануара – Франкенштајн се, напокон, вратио у Женеву. Прошле недеље је, наиме, у "Гран театру" премијерно приказан спектакл под тим називом. На сцену га је поставио Гиљерме Ботело, некадашњи члан овдашњег балета, а иначе Бразилац, па је тако испало да је један странац вратио у живот креатуру коју је пре 190 година први пут оживео такође један странац. То јест – странкиња.
Прича каже да је славни лорд Бајрон једног веома кишовитог лета 1816. боравио у вили "Диодати" на Леманском језеру када су му у посету стигли песник Перси Шели и његова вереница Мери Годвин. Пошто, ваљда, нису знали шта би паметније да раде, Бајрон је предложио да свако од њих напише језиву причу. Он сам срочио је једну која је касније послужила за сценарио представе "Вампири", а ова је, још касније, узимана и као једна од неспорних инспирација за креацију једног исто тако славног лика – грофа Дракуле. Мери, која се недуго потом венчала с Персијем, па остала упамћена као Шели, међутим, попила је мало лауданума и онда смислила Виктора Франкенштајна, научника из угледне женевске фамилије, који је од лешева са локалног гробља успео да склепа нешто налик на човека, дакле лик који и данас тумара нашим сновима, додуше онакав каквим га је створио тек Бориос Карлоф, у оном филму из 1931…

Историја странаца насељених у Швајцарској тиме се, дабоме, нипошто није окончала. Она је, штавише, управо ових дана обогаћена и новим страницама посвећеним, овога пута, једној славној рок звезди. Џони Холидеј је, наиме, недавно одлучио да добије нову домовину, али је његово пресељење у скијашки центар Гштад изазвало велике потресе који су уздрмали чак и највише државне врхове – како у Француској, тако и у Швајцарској, па и шире.

Џонију је, наиме, дојадило да безмало две трећине прихода ставља у државну касицу, па је са локалним властима из кантона Берн успео да испослује по њега осетно повољнији порески аранжман. Какав је он сасвим прецизно, то нико овде није баш вољан да саопштава, мада се зна да услови свакако нису престроги: довољно је да резидент у тој земљи проведе три месеца непрекидно, али и да у некој другој земљи не проведе више од шест месеци, без прекида. И то је то.

Рокер у колиби

Било како било, тек, рокер је купио једну повећу колибу на брду и испланирао да у њој сваке године проведе шест месеци и један дан. То ће му омогућити да га – упркос томе што ће, како сам рече, увек "остати Француз" – у Француској не јуре порезници, будући да је он, је ли, Швајцарац. Французи су се због свега тога грдно депримирали: зар њихов идол то да им приреди. "Не разумем како неко може да каже да остаје Француз, а при том одбија да плаћа доприносе за (француске) школе, болнице, путеве, полицију, ватрогасце"… вајкала се, рецимо, ових дана у часопису "Воаси" једна разочарана читатељка, несвесна тога колико се дотични за свог живота баш тога наплаћао, док су француски званичници, очито, негодовали на много директнији начин.

Праву лавину полемика изазвао је тако Арно Монтенбур, портпарол Сеголен Роајал, социјалистичког кандидата за новог председника Француске, који се недавно у медијима просто острвио на "пореске рајеве" међу које је уз Швајцарску сврстао и Луксембург, Лихтенштајн, Монако, па и град Лондон. Монтенбур је, међутим, све поменуте изнервирао тек тиме што се заложио за конфронтацију са "овим територијама" по угледу на један Де Голов декрет из 1963. (који се односио на Кнежевину Монако), дакле за формирање "блока" против "извесних подручја" која "пљачкају суседе".

Ирак са Алпа

Разуме се да су реакције суседа на то биле – промптног карактера.

Огласила се чак и Мишел Калми-Реј, председница Швајцарске. О томе хоће ли швајцарски порески закони бити промењени одлучује швајцарски народ и нема потребе да нам се дају савети о томе, рекла је она оцењујући да би "Француска морала да нам се обраћа са више респекта". Министар Ханс-Рудолф Мерц је био још изричитији: "Напад на кантоналне порезе јесте напад на суверенитет наше земље", рекао је он, док су Луксембуржани за француског критичара рекли да је "испао из шина" и подсећали на став свог премијера Жан-Клод Јункера који је већ позивао колеге (из ЕУ) да престану да говоре о Швајцарској као о "Ираку са Алпа"…

Мишел Деробер, генерални секретар удружења приватних банака Швајцарске, пак, осетио је потребу да разјасни неке ствари. Прво то да начела која је ЕУ усвојила на тему хармонизације пореских прописа (но само за предузећа) за Швајцарску, као нечланицу, дабоме, не важе. И друго, да због противљења многих чланица, а поготово Британије, ЕУ никада није ни успела да донесе ма какав пропис о уједначавању пореских обавеза физичких лица, те да стога чак и унутар Уније, а камоли ван ње, "свако може да чини шта му је год воља". Па што не би и Швајцарска – земља у којој се странци који су јој због пореских олакшица приступили сматрају "мотором економског развоја" – чије су власти вазда биле вољне да с милионерима склапају специјалне пореске нагодбе.

Резултат: само у Кантону Во – у коме је, узгред, некадашњи светски првак у аутомобилизму Михаел Шумахер, у месту Глан, за 35 милиона франака саградио скромну викендицу – тренутно живи 1.120 оваквих Швајцараца, кадрих да упркос свим попустима оставе око 90 милиона франака годишње. Следи Женева са 577 странаца од којих годишње стиже око 60 милиона франака. Међу њима су, рецимо, и тенисерка Амели Морезмо, глумац Ален Делон и многи други, попут Карла Понтија, синеасте, који у својој родној Италији није никада могао да добије развод брака па је, између осталог, и због тога са својом Софијом (Лорен) живео баш овде, све до пре неки дан – када се преселио на онај свет.