Професор не плаче

Остаде ми језик/без имена. 
/Збише га у торове,
/па сад деле/наше зоре беле.

Тако гласи прва строфа песме "Стоимена туга" др Бранкице Чигоје, професора на Катедри за српски језик Филолошког факултета у Београду. У свом стваралаштву, у науци или поезији, она је превасходно заокупљена историјом и прошлошћу. За своју прву књигу "Најстарији српски ћирилски натписи" 1984. године добила је Октобарску награду Београда, а ових дана биће објављено и њено дело "Траговима српске језичке прошлости". Ту има радова и о настанку српског књижевног језика, ћириличном писму.

Бавећи се науком Бранкица упоредо пише и стихове. До сада је објавила две збирке песама – "Зелена поља сна" и "Памтим љубав", а управо јој је издат и компакт-диск са избором њене поезије, чије стихове говоре, поред ауторке, Вицо Дардић и Рале Дамјановић. Тема њене поезије су пролазност, трагичност, сећање и нестанак најближих. Говорећи о њеном песничком стваралаштву др Ћуро Шушњић у једном есеју, између осталог, каже: "Тајне љубави нису мање од тајне смрти. Смрт онога кога смо волели није само његова смрт: са њиме умире и његова успомена на нас у којој смо били живи!"

– Ми у српској писмености из времена пре 12. века скоро да и немамо сачуваних писаних споменика, што је резултат ратних пустошења из ранијих времена – каже др Бранкица Чигоја. – У најстаријим ћирилским натписима полазим од најстаријег српског сачуваног натписа у камену "Teмнићког натписа", који је нађен у околини Варварина и који датира из 10. или 11. века. Њега је први објавио наш чувени филолог Љубомир Стојановић. Мене веома занимају почеци српске писмености. Преко надгробних и ктиторских натписа открива се много не само о језику, него и шире о архитектури и култури уопште, о обичајима, начину живота у средњем веку, у културној области која је у науци позната као "Slavia ortodoxa", којој смо и ми Срби припадали.

• Како тумачите то што нашу ћирилицу све више потискује латиница?

– На жалост, то је тачно и ми смо сви одговорни због тога, јер се одричемo хиљадугодишње традиције. Латиницу употребљавамо неупоредиво краће време, нешто више од пола века је прошло откад је она заживела код нас у Србији. Све је то, бојим се, највише због наше немарности. Писмо је потпуно чедно, створено је вољом неких виших сила са племенитом намером да се споје раздаљине у времену и простору. А то се заборавља. Ништа нама не би сметало да уђемо у Европску унију са ћирилицом, а то што знамо и латиницу само је знак богатства наших сазнања.

• Мотиви ваше поезије су најчешће пролазност, трајање, прошлост, сећање, а читав циклус песама посветили сте знаменитим песницима са простора бивше СФРЈ. Да ли је то жал што више нисмо заједно?

– Да, у праву сте. То што наводите је тема моје поезије. Волела сам као дете да се угледам на старије од себе, да од њих учим. Желела сам да разумем мени тада несхватљиву њихову изреку: "Све буде и прође". Нисам се, иначе, ни на кога угледала у поезији, али сам је заволела од раног детињства. Моја мајка, која је била учитељица, будила је мене и брата ујутру за школу стиховима. Често је рецитовала песму "Роду о језику" Петра Прерадовића. Зато сам можда сада ово што јесам, професор српског језика. Дуг би био списак да наведем песнике чији светови су ми били блиски. Поменућу само неке од њих – чика Јову Змаја, Бранка Радичевића, Душка Радовића, Васка Попу, Десанку Максимовић. Ја сам поштовалац највреднијег људског осећања, осећања љубави, а о њему говори цела наша поезија, о човеку и његовом умећу да воли.

• Вас је и као песника много заболело растурање оне наше бивше велике земље. И то сте изразили у поезији.

– Када је избио овај последњи рат цели мој унутрашњи свет, свет љубави, био је нападнут. Био је нападнут човек који је за мене пре свега човек, па тек онда нека нација. Тај човек запао је у велику невољу. Велико зло задесило је моје завичаје. Рођена сам у малом месту Буковцу под Велебитом у Лици и тамо први пут удахнула ваздух, а проходала у Србији, у Крушевцу, царском граду. Очев дом од старине јесу Окучани у Славонији. Нисам могла наћи спокоја, завађена је географија, зло, мрачина се надвила над мојим завичајима. Моја шољица млека, чиста и бела, моје детињство, сву љубав коју су ми пружили ти људи требало је по диктату страшне машинерије рата заборавити. А знате како каже Мирослав Антић: "Немој ме казнити заборавом!" Ја сам у том ратном вихору имала потребу да кажем да памтим "друге светковине и друге претковине", да памтим љубав и да мени нема нико права да одреди кога ћу волети.

• Не чини ли вам се да у служби историје често може да буде и поезија па и уметност уопште?

– И професор је помало у служби песника. Он му даје знање о нашој стварности. Тако Јован Цвијић каже: "Саградили смо кућу на сред друма". Зато је наша судбина тешка, наша је кућа на неки начин уклета, паљена и рушена, грађена и опет рушена. Наша је историја тешка. Професор Ђуро Шушњић каже да цела српска историја може стати у две речи: сеобе и деобе. Та болна искуства су претешко бреме за поколења која долазе. То вас изнутра боли и уноси немир у душу. У мојој поезији стоји човек са тим тешким бременом истина чисте душе, који подсећа и на друге историје, оне људске, а не политичке. Свуда је то само човек, путник који на свом малом животном пропутовању јесте једино достојан да буде вољен. Песник се лепше осећа када заплаче, професору је то на неки начин забрањено. Професор мора увек, као војник на задатку, бити рационалан и прибран, а ја то нисам могла у времену ратова.