Бојно поље са стаклом

Ове године навршава се тачно сто година од када је славни Пикасо насликао још славније "Госпођице из Авињона", слику за коју многи историчари тврде да је обележила границу између прошлости и будућности. Ово уметничко дело, које је тада двадесетпетогодишњи шпански имигрант створио у малом атељеу на Монмартру, слови за једно од најзначајнијих ремек-дела модерне уметности, које се данас чува у Музеју модерне уметности у Њујорку.

"Госпођице из Авињона" завршене су у пролеће 1907. године. Назив слике не односи се на истоимени град, већ на Авињонску улицу у Барселони, прилично озлоглашен крај. Када је Пикасо почео да је слика, она је требало да представља изазивачки призор из бордела. Међутим, сликар ју је завршио као композицију са пет актова и мртвом природом.

Заједно са Матисом, млади Пикасо био је одушевљен Сезаном и Гогеном, али он је те мајсторе гледао другачије од Матиса. "Госпођице из Авињона" Пикасо је насликао као пандан Матисовој "Радости живљења", али ово монументално платно, слажу се историчари уметности, било је толико изазивачко да је Пикасо превазишао чак и Матиса.

Ништа више није могло да се упореди са дивљачком агресивношћу призора пет девојака на Пикасовој слици, према којима су сви до тада насликани ликови изгледали безазлено. Пет девојака заплетенo je у сребрнасте и плаве драперије.

Три девојке на левој страни су угласте, извијене класичне фигуре, а снажно деформисана лица и тела двеју које зуре у посматрача огромним црним очима имају сва варварска својства примитивне уметности. Наиме, и Пикасо је, као и остали фовисти, открио драж вајарства Африке и Океаније и искористио одлике примитивне уметности као оруђе којим ће "обрадити" класично схватање лепоте. Један критичар је ово платно описао као "бојно поље пуно поломљеног стакла". "Ту се не поричу само размере, него и органска целина и повезаност људског тела. Све је, међутим, ту: и ликови и њихов оквир, изломљени у угласте клинове или ситне равни, фасете, осенчене на начин који им даје извесну тродимензионалност. Нисмо увек сигурни да ли су оне издубљене или испупчене; једне изгледају као комади згуснутог простора, а друге као фрагменти провидних тела. Оне сачињавају јединствену врсту материје која читавом платну намеће целовитост и повезаност. Слика "Госпођице из Авињона" има свој свет , сличан природи, али изграђен на другачијим принципима....", закључују аналитичари Пикасовог дела.

Најстарији критичари, који су видели само да преовлађују оштре ивице и углови, назвали су тај нови стил кубизмом.

Пикасо је радио "Госпођице" као ниједну другу слику до тада. Неки стручњаци чак тврде да стотине скица и цртежа које је урадио за тих шест месеци, колико је слика настајала, представљају припремни рад јединствен не само у Пикасовој каријери, него, када је реч о једној слици, у читавој историји уметности. Пикасо је знао да прави нешто важно, чак и револуционарно.