Дипломатија „преко камена”

Тешко је наслутити шта је на уму имао бивши високи британски чиновник Џонатан Пауел када је недавно у интервјуу телевизији Би-Би-Си признао да је његова земља 2006. године, у сврху преношења тајних информација из Москве у Лондон, заиста користила софистицирани електронски уређај смештен у пластичном кућишту, које је по свему подсећало на обичан овећи камен.

Бука која се подигла те године, када је афера избила на видело, није била ништа у поређењу са коментарима који данас пуне странице британске и руске штампе. А кроз већину написа провлачи се став да је Пауел својим признањем, у ствари, учинио велику услугу актуелном руском премијеру Владимиру Путину. И то на једва месец и по дана од председничких избора на којима је Путин унапред проглашен – фаворитом без премца.

Припадници руске контраобавештајне службе открили су пре шест година, на ободу једне московске раскрснице, електронски примопредајник преко којег су један овдашњи грађанин и двојица британских дипломата, а уз помоћ ручних компјутера, међусобно размењивали поверљиве информације. Руси, међутим, нису журили са обелодањивањем свог открића. Чекали су праву прилику. Она се указала после сазнања да су Британци, преко рачуна своје Националне лутрије, уплатили 400.000 фунти једном броју руских невладиних организација. Државна дума је одмах реаговала и изгласала закон којим се овакве активности – строго контролишу. Такође, флагрантно мешање у послове друге државе и несумњива обавештајна активност били су сасвим довољни да поменуте организације буду обележене као – „легла шпијуна”.

Званични Лондон дуго је побијао све оптужбе. Поменуто Пауелово признање, међутим, целу причу преводи на други, прави терен.

Шпијунске активности на релацији Запад–Русија одавно су ушле у анегдоте, шале, постале теме романа, филмова… Њихови аутори чак и нису морали претерано да посежу за маштом. Довољно је било да прате „догађаје на терену”. А ту је било заиста бизарних детаља. Сетимо се само изградње нове амбасаде САД у Москви. Темељи и зидови овог здања, на чијем подизању су били ангажовани локални „радници”, били су толико „нафиловани” прислушним уређајима да су Американци на крају морали све да сруше – камен по камен, и крену градњу из почетка. Овај пут уз ангажовање искључиво мајстора са своје стране Атлантика.

Али признање Пауела тражи нека друга разјашњења. У време када је руска Федерална служба безбедности (ФСБ) изашла у јавност са причом о „шпијунском камену”, Британци су се на све начине упињали да цео случај објасне „бујном фантазијом руских колега”. Доказивали су да је то о чему причају у Москви покупљено из филмова о Џемсу Бонду, да је прави циљ тамошњих власти да ставе под контролу финансирање невладиних организација, па су чак цео случај сводили на обичну смејурију.

Слично су радили и припадници разних руских невладиних организација. Новинарка московског „Комерсанта” Јулија Латињина тада је писала: „Најпоразније је то што сарадници господина Николаја Патрушева (у то време директор ФСБ-а) нису у стању да симулирају нешто у шта би могли да убеде било кога осим (телевизијског новинара) Аркадија Мамонтова са његовом причом о ’енглеском камену’”.

Са друге стране, медији који су објавили сазнања о „шпијунском камену” обележени су као „прорежимски”, уосталом, као и новинари који су се, попут поменутог Мамонтова, бавили овом причом. Другим речима, руска јавност је била обмањивана. Питање је, међутим – са које стране… Ако су те 2006. надлежни у Лондону скривали истину тврдећи да је „шпијунски камен” обична измишљотина, као и да Уједињено Краљевство не финансира руске опозиционе организације, да ли лажу и данас?

А многе оптужбе званичне Москве на рачун западних партнера иду управо у том смеру. При томе, како рече један познавалац, под „Западом” се подразумевају, искључиво, САД и Велика Британија. Друге земље су се клониле овакве врсте игре.

Управо стога посебну пажњу изазвао је прошлонедељни долазак у Москву новог америчког амбасадора Мајкла Мекфола. Непосредно по приспећу у руску престоницу, поменути је, у оквиру првих активности, одржао сусрет са лидерима тамошње опозиције и представницима невладиних организација. Ако се зна да је Мекфол, како наводе упућени, стручњак за „демократске промене” и „обојене револуције”, мада он за себе тврди да је само научник, а никако – револуционар, тешко је веровати да ће овај сусрет помоћи опозиционарима да подигну углед у народу. Уосталом, као и признање Пауела о постојању „шпијунског камена”.