Права катастрофа

ГАШЕЊЕ ВАТРЕ БЕНЗИНОМ, затварање очију пред поразом, трагична грешка, права катастрофа, комбинација неразумевања и очајања – само су неке од оцена којима је, у Америци и остатку света, дочекан Бушов финални покушај да, слањем додатних трупа у Ирак, остави бољи утисак на историчаре.

Ниједан рат који је водила једина преостала суперсила није наилазио на толико оспоравања, подједнако унутрашњих и спољних. Окупација Ирака је већ проглашена поразом Америке, не због тога што је војно побеђена од јачег противника, већ због немоћи, упркос убедљивој оружаној премоћи, да постигне оно због чега је рат и започела: да тамо успостави нови политички поредак.

То им се већ једном догодило – у Вијетнаму. Највећа америчка послехладноратовска авантура има сличности са главном хладноратовском интервенцијом, али још више разлика. Главна је у томе што ће ирачки фијаско коначно срушити мит о америчкој свемоћи у униполарном свету и, надајмо се, њеној елити пружити коначне доказе да постоје границе и за ароганцију силе.

Дакле, у Ираку ће бити горе пре него што једног дана буде боље. За Америку нема доброг решења: кад се уђе у погрешан воз, погрешне су и све станице на којима се зауставља. Уместо победе над тероризмом, окупација је постала само нова терористичка инспирација. Тешко је замислити да ће 153.500 војника успети у ономе што није могло њих 132.000.

Извесно је једино да је будућност Ирака само у рукама Ирачана. Да ли ће заоштрити грађански рат, да ли ће се земља распасти или закрвљене фракције и племена помирити, одлучиће сами: оружјем или преговорима, а по свој прилици и једним и другим. И тамо, пре него што завлада разум, треба прећи неколико кругова лудила.

АМЕРИЧКИ ИНТЕРЕСИ у Ираку и у блискоисточном региону нису били суштински угрожени када је 2003. започета у сржи илегална ирачка авантура. Када се заврши, како год да се заврши, слика ће бити другачија. Америчка моћ да утиче на тамошње догађаје биће редуцирана. Са друге стране, порашће утицај Ирана као регионалног фактора, Сирији иде у прилог да ирачка агонија потраје. Хезболах дефинитивно постаје главни арбитар у Либану… Због свега тога да јача синдром по коме за исправљање једне велике грешке треба направити још стотину малих.

ИЗРАЕЛСКО БОМБАРДОВАЊЕ НУКЛЕАРНИХ ИНСТАЛАЦИЈА ИРАНА један је од таквих потеза, за сада само у најави. Реч је у ствари о пробном балону: "Ракетни напад је једини начин да се заустави Иран" (да постане нуклеарна сила), цитирала је западна штампа прошле недеље једног од главног израелског стратега. Израелска влада је тако нешто демантовала, али је остао утисак – да долазе опасна времена.

Израелу треба нешто да поврати самопоуздање после пораза од Хезболаха у Либану, Америци, која би овако нешто морала да прећутно одобри, то се уклапа у стратешке рачунице. Иран, међутим, неће то дочекати скрштених руку, па би овај сценарио драматично повећао могућност да се, први пут од Хирошиме и Нагасакија, употреби нуклеарно оружје. Остаје једино нада да нећемо добити још једну потврду о томе да је "једино што смо научили од историје то да нас историја ничему није научила".

БЕЛОРУСИЈА ТАКО НИШТА НИЈЕ НАУЧИЛА ОД УКРАЈИНЕ, улазећи у спор са Русијом око цене гаса и транзитне таксе за руске енергенте на путу за Европу. После тродневног натезања, Лукашенко је попустио и укинуо намет од 46 долара по тони енергената који путују на запад. Славине, које су на руској страни биле заврнуте три дана, поново су отворене.

Путин је још једном демонстрирао да су енергетске резерве Русији оно што је идеологија била почившем Совјетском Савезу: оружје геополитике. Европа је то примила к знању – и почела да се пресабира…

ЕНЕРГЕТСКЕ ДИЛЕМЕ ЕВРОПЕ обелодањене су и у најновијем извештају ЕУ о климатским променама. Прошла година и почетак ове донели су уверљиве доказе да глобално загревање није само фикција, већ и топла садашњост. ЕУ, која је глобални лидер у суочавању с новим климатским изазовима, обелоданила је своје најновије суморне прогнозе и нову стратегију за суочавање са њима.

Нови циљеви су мање амбициозни од ранијих, због бојазни да ће додатни трошкови неопходни за технологије које смањују количину емитованог угљен-диоксида – главног кривца за атмосферску "стаклену башту" – умањити европску конкурентност, јер је други, Америка пре свега, не следе. "Постиндустријска револуција" која је, како многи тврде, неопходна да би се спречила климатска катастрофа – остаје тако само оптимистичка визија, као контраст песимистичким климатским реалностима.