Границе преко којих власт не сме да пређе

Незаконито је и недопустиво да продавци приликом рекламације или враћања робе траже јединствени матични број грађанима, мора се поштовати приватност лица која користе „Бус плус” карте и искључити могућност праћења њиховог кретања, нема законских препрека да Министарство финансија не објави податке о 50 највећих пореских дужника. Са овим упозорењима и обавештењима јавности, Канцеларија повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности приводила је крају свој рад у 2011. години.

Канцеларија ће сутра обележити Дан заштите података о личности, а у разговору за „Политику“, Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, упозорава да смо на самом почетку успостављања каквог-таквог система када је у питању заштита података о личности и да морамо поуздано знати да постоје границе преко којих нико, а поготово власт, не сме да пређе.

– Донели смо Закон о заштити података о личности, али у знатној мери неусаглашен са стандардима ЕУ. Од подзаконских прописа битних за примену овог закона, у року су донети они за које је био надлежан повереник, а они за које су били надлежни влада, или министарства, или су донети уз кашњење или уопште нису донети. Усвојена Стратегија заштите података о личности је мртво слово на папиру јер, мада је рок одавно истекао, влада није донела Акциони план за њену реализацију. Још немамо законе којима би била уређена питања заштите података у неким неуралгичним областима, као што су на пример, обрада биометријских података, видео надзор, приватни сектор безбедности, али доносимо „нове”, са становишта заштите података, крајње проблематичне и ризичне, попут Закона о електронским комуникацијама – каже Шабић.

Каква је Ваша сарадња са државним органима, пре свега министарствима?

Однос повереника и других државних органа има два основна аспекта. Један је у вези са поступањем повереника поводом жалби грађана, за поступак у којем он доноси одлуке које су по закону обавезујуће за органе власти. Други је у вези са интервенцијом повереника у виду иницијатива, оцена, сугестија, које нису обавезујуће. Кад је реч о првом аспекту, проценат успешних интервенција повереника је нешто већи од 90 одсто. У великом броју случајева, сигурно више од половине, и не морам да доносим формалан налог, јер већ на захтев да се изјасне о жалби органи власти обавештавају да ће тражиоцу дати претходно ускраћену информацију. У осталим случајевима формално, решењем налажем да се информација да. Мање или више невољно у највећем броју случајева органи власти поступају по тим решењима, али један мањи број ипак остане неизвршен. Иако је проценат успешних интервенција, чак и по критеријумима чланица ЕУ врло висок, не треба потцењивати случајеве у којима није поступљено по налогу повереника. Утолико пре што је по закону, Влада Србије дужна да принудом обезбеди њихово извршење, што се у досадашњој пракси, нажалост, није дешавало. Кад је реч о формално необавезујућим иницијативама повереника по некима је поступано, по некима не. У неким случајевима, као што је на пример и кашњење од по неколико година са доношењем подзаконских прописа нужних за примену Закона о тајности података или Закона о заштити података о личности, то непоступање је, бар по мени, несхватљиво.

Како објашњавате пораст броја предмета и какви нам се закључци из тога намећу?

Прилив предмета код повереника је у константном порасту. Илустрације ради, у 2009. години, било их је 1938, у 2010. години 3.116, а у 2011. години 4.727. То истовремено упућује на различите закључке. Поред осталог, извесно говори и о поверењу грађана у институцију, што је сигурно добро. Али, није нимало добро то што истовремено говори и о постојању бројних проблема у остваривању Уставом и законом гарантованих права грађана.

Највећи број предмета који стижу у Вашу канцеларију односи се на доступност информацијама: од 497 нових предмета у децембру, чак 412 је из ове области. Колико би тај податак требало да забрине носиоце власти? 

То би свакако требало да забрине власт. Велики број оваквих жалби говори о бројним проблемима у вези са транспарентношћу у раду органа власти и јавних предузећа. А без повећања транспарентности остваривање два капитална циља – нужних резултата у борби против корупције и враћања поверења у институције власти, илузија је.