Љубав је Господ у нама...

Нови епископ Аустралије и Новог Зеланда Иринеј (Добријевић) човек је племенитог кова. Он то јесте, наравно, не само зато што у себи има племићке крви већ и зато што га истински красе одмереност, огромно знање, ауторитет... опхођење којим осваја чак и оне који нису верници. Својом несвакидашњом појавношћу и досадашњим прегнућима, као и оним што је већ учинио у Аустралији, заслужио је поштовање које му се исказује на сваком кораку.

Неће бити изненађење ни ако стигне до највиших хијерархијских лествица у Српској православној цркви. У овом разговору епископ Иринеј казује о својој породици и несрећама које је она доживела, о свом духовном путу, спорту у оквиру цркве, догађајима у Америци, верницима у Земуну... о Београду који обожава.

• Како је дошло до тога да имате наше и америчко држављанство?

– Рођен сам 6. фебруара 1955. у Кливленду, у држави Охајо. Америка је моја домовина, а српски идентитет и православље моја отаџбина. Моји родитељи Ђуро и Милица (Свилар) дошли су у Америку после Другог светског рата. Били су по сабирним логорима, прво у Италији, па у Немачкој. Имао сам сестру Драгицу која се упокојила пре осам година, у свом 42. лету, због рака. И њен супруг се упокојио, као млад човек, од инфаркта срца. После тога сам био старатељ њиховој деци Николи и Анђели који су израсли у дивне особе, вредне сваког поштовања.

• Како сте се школовали?

– Првих 12 разреда општег образовања завршио сам у Кливленду, а потом, у истом граду, две године био сам студент Академије за ликовну уметност. Нарочито сам уживао у традиционалном јапанском сликарству. Чак сам имао и своје изложбе у разним галеријама... Затим сам отишао на теолошку Академију светог Тихона, у Пенсилванији. Разлога за то било је више, а највећи што је и свети владика Николај (Велимировић), у своје време, био и професор и, на крају свог живота, ректор. После тога сам магистрирао на Академији светог Владимира у Њујорку. И имао сам велику срећу што ми је отац Александар Шмеман био духовни отац. Код њега сам студирао литургијско богословље. Он је један од оних који ми је помогао да изоштрим поглед на овај свет.

• У чему се традиционално јапанско сликарство разликује од осталих?

– Реч је о потпуно другачијем систему сликања него што је на Западу. То сликарство ми је помогло при изучавању и раду на православној, византијској иконографији, која је слична источној. Основна разлика између класичног западног и источног сликарства је у фокусирању енергије светлости. У западном сликарству светлост иде ка лику на слици, а у источном обрнуто, из самог предмета, из објекта, из иконе...

• Да ли сте у време школовања били и спортиста?

– Уживам у свим спортовима. Веома поштујем Олимпијаде и све врсте такмичења, јер је то здраво и целисходно за сваку особу. Међутим, ја се лично нисам много бавио спортом.

• Је ли Вам познато да Ватикан оснива свој фудбалски клуб?

– Није и зато то не могу ни да коментаришем. И не могу да кажем да ли би требало да и ми урадимо то исто. Али, ми, сви Срби у дијаспори, овде у Аустралији, па и у Канади и Америци... имамо спортски програм за  нашу омладину. Сад долази Свети Сава (27. јануара). Тога дана у Канбери, главном граду Аустралије, одржаће се православне игре. Поред такмичења у фолклору, организоваће се и велико спортско надметање. Додељују се трофеји...

• Зашто сте пошли овим животним путем?

– Православље је одувек било у мени. Ипак, уписао сам Академију уметности, јер је то за мене представљало посебно задовољство и потребу да се до савршенства бавим иконографијом. Међутим, на другој години сам одабрао пут на који ме је срце вукло. Богословија није занат, то је животни задатак. И ја сам се томе одазвао. Један мој деда био је монах, а други ожењени свештеник. И још нешто је значајно: моји су, по оцу, племићког порекла. Сви су из околине Босанског Грахова. Имамо породични грб из 1463. Из Босне су прешли у Книнску крајину. Сви су, углавном, били свештеници или учитељи...

• Које сте дужности обављали у Америци?

– Био сам четири године, од 1999. године, извршни директор Канцеларије Српске православне цркве у Америци. Био сам задужен за спољне односе наше Цркве. До тога је дошло после мог рада са Грцима на хуманитарним пословима у Чикагу. И тако сам, преко Грка, стекао велико искуство из дипломатије, специфично из области црквене дипломатије. Кад је 1999. почело бомбардовање Србије затворена је наша амбасада у Вашингтону, па су све наше организације у Америци приступиле Цркви, јер је једино она представљала земљу и народ у Вашингтону... Тада сам именован за директора Канцеларије...

• Зашто сте, уз такво америчко искуство, упућени у Аустралију, на "крај света"?

– У Америци одлично, интимно, познајем и људе и ситуацију. И то не само у Цркви већ и у влади... Међутим, Црква је сматрала да је у Аустралију било потребно послати некога ко има такво искуство, као и одлично знање енглеског језика. Ево, сад је, после два месеца мог боравка у Сиднеју, први пут регистрована Српска православна црква на тлу Аустралије(!). Тек сад наши свештеници и званично могу да предају веронауку у јавним школама. Све сам то обавио и зато што ме је одмах после устоличења за епископа Аустралије и Новог Зеланда примио премијер државе Нови Јужни Велс, а и многи чланови парламента...

• Да ли, и поред свега, имате утисак да нисте свесрдно прихваћени у Цркви?

– То сам чуо са разних страна, из разних извора... Ја сам свестан да нисам из типичног стереотипног калупа српског свештеника или епископа... Али сви знају колико сам одан свом народу. Зна се да сам православац и Србин од главе до пете. Ипак, зна се, исто тако,  и да сам рођен, одрастао и школован на Западу. И, наравно, то чини своје...

• На другој страни верници Вас виде на највишим црквеним положајима. Плакали су кад сте одлазили. Како сте то доживели?

– Тога дана, у Земуну, плакао сам и ја... Живео сам у градовима широм Америке и Европе, сад сам у Аустралији. Али, Београд има нешто специфично, нешто што ме оплемењује. И Београд ми, већ сад, много, много недостаје. Носим Београд у срцу, посебно тај манастир у Земуну и све које сам ту упознао. У Београду су ме, на сваком кораку, људи заустављали, као да ме лично знају, а то је нешто најлепше што може да ми се догоди. Са свима сам увек причао потпуно отворено без обзира на то где бих се налазио: у позоришту, кафани, на улици... Уживам у сусретима са људима.

• Колико пута сте у Србији славили Божић?

– Више пута, и увек ми је било изузетно лепо. Упркос зими, осећај, у души, врло је топао. Био сам у манастирима Ваведење, Свети архангел Гаврило у Земуну, а био сам једанпут и у Грачаници с владиком Артемијем. Та прослава Божића на Косову оставила је на мене најдубљи утисак: хладна црква препуна верника, највише деце, а било је и страних војника... Ту се видело да црква може да буде јача од свих проблема наших живота...

• Како објашњавате став Македоније која држи у затвору митрополита Јована?

– То је ситуација која не служи Македонцима на част. Они су се тиме обрукали пред целим светом. Наравно да ће због тога Македонци имати последица. Јован је, ипак, црквени поглавар...

• Како сте у марту 2004. успели да спасете Грачаницу од рушења?

– Тога пута Албанци су, са 17 аутобуса, како сам био обавештен, кренули са великим наоружањем да сруше и манастир Грачаницу. За помоћ сам се, тога дана, обратио одређеним људима на највишим положајима у Америци. И они су муњевито реаговали. Све то је јављено старешинама једног контингента америчких војника у Тузли, који су, у великом броју, хитно, хеликоптерима, пребачени до Грачанице. И Албанци су заустављени у – последњем тренутку!

• Виолиниста Јован Колунџија жели да свира и у православној цркви, али то није дозвољено. Зашто?

– Истина је да се у Старом завету спомиње харфа као инструмент који је унет у православну цркву. Ипак, у саставу православне литургије ми певамо, што се каже, акапело, хорски, само људским гласом. Јер, сматрамо да је људски глас врхунски инструмент који је Бог створио. И зато кад хвалимо Господа хвалимо га из свог бића, из своје душе... Иначе, уживам у класичној музици. Желео бих да упознам Јована Колунџију.

• Где проводите годишње одморе?

– Идем и на море и на планине, а посећујем и манастире... Најомиљенији боравак ми је у Грчкој у којој имам много пријатеља. И богослужим у њиховим црквама, пошто, уз српски, енглески, руски и немачки, релативно добро говорим и грчки. А кад је реч о одмору, не само у Грчкој већ и у току године, на сваком месту, најлепше се одмарам уз књигу. Читам, наравно, редовно и литературу која није црквена. Тиме обогаћујем себе. И тако долазим до истине о свему што ме окружује.

• Да ли планирате све токове свог живота?

– Одговорићу оном народном изреком која потиче из Соломонових мудрости: "Човек снује, а  Бог одлучује". Ми можемо нешто да испланирамо, али не све. Чак много мање од очекиваног. Али никад не смемо да останемо без наде...

• С каквим особама волите да се дружите?

– То се не може ограничити на један тип особе. Уживам у дружењу с људима који имају ширину, који могу занимљиво да говоре о више тема. Не одговарају ми скучене, досадне особе, оне које не препознају срећу живљења... Једном је принцеза Јелисавета, иначе веома мудра жена, казала да се највише плаши несрећног човека, јер је он кадар не само да вам упропасти сусрет него, ако га прихватите, и цео живот... А врховна емоција је љубав. Она није само део нашег бића, она је оличење нашег срца. Љубав је чак и изнад вере и изнад наде. Јер, љубав је Бог... Ако човек има љубав у срцу, има, у себи, и самог Господа.

--------------------------------------------------------------------------

Џорџ Буш је човек од речи

Кад смо са епископом Иринејем, који има и америчко држављанство, разговарали о политици САД према Косову, он је истакао један занимљив податак:

– Добро познајем Колина Пауела, прошлог Бушовог првог секретара, а био сам и на челу Косовске канцеларије. Ипак, сад сам се мало удаљио од свега тога, али истичем да су готово сви Срби у Америци гласали за Буша зато што нам је обећао да Америка, кад се буде решавало питање Косова, неће дозволити да се то реши без става Београда. Буш је човек од речи. Био сам због Косова два пута у Америци, у Вашингтону и у Уједињеним нацијама. Добили смо заштитне зоне за манастире. А Американци изнад свега поштују цркву. И то је нама много важно. Јер, црква на Косову биће клица за будући живот српског живља на том простору. Косово, са црквама, никад неће бити изгубљено.