Ljubav je Gospod u nama...

Novi episkop Australije i Novog Zelanda Irinej (Dobrijević) čovek je plemenitog kova. On to jeste, naravno, ne samo zato što u sebi ima plemićke krvi već i zato što ga istinski krase odmerenost, ogromno znanje, autoritet... ophođenje kojim osvaja čak i one koji nisu vernici. Svojom nesvakidašnjom pojavnošću i dosadašnjim pregnućima, kao i onim što je već učinio u Australiji, zaslužio je poštovanje koje mu se iskazuje na svakom koraku.

Neće biti iznenađenje ni ako stigne do najviših hijerarhijskih lestvica u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. U ovom razgovoru episkop Irinej kazuje o svojoj porodici i nesrećama koje je ona doživela, o svom duhovnom putu, sportu u okviru crkve, događajima u Americi, vernicima u Zemunu... o Beogradu koji obožava.

• Kako je došlo do toga da imate naše i američko državljanstvo?

– Rođen sam 6. februara 1955. u Klivlendu, u državi Ohajo. Amerika je moja domovina, a srpski identitet i pravoslavlje moja otadžbina. Moji roditelji Đuro i Milica (Svilar) došli su u Ameriku posle Drugog svetskog rata. Bili su po sabirnim logorima, prvo u Italiji, pa u Nemačkoj. Imao sam sestru Dragicu koja se upokojila pre osam godina, u svom 42. letu, zbog raka. I njen suprug se upokojio, kao mlad čovek, od infarkta srca. Posle toga sam bio staratelj njihovoj deci Nikoli i Anđeli koji su izrasli u divne osobe, vredne svakog poštovanja.

• Kako ste se školovali?

– Prvih 12 razreda opšteg obrazovanja završio sam u Klivlendu, a potom, u istom gradu, dve godine bio sam student Akademije za likovnu umetnost. Naročito sam uživao u tradicionalnom japanskom slikarstvu. Čak sam imao i svoje izložbe u raznim galerijama... Zatim sam otišao na teološku Akademiju svetog Tihona, u Pensilvaniji. Razloga za to bilo je više, a najveći što je i sveti vladika Nikolaj (Velimirović), u svoje vreme, bio i profesor i, na kraju svog života, rektor. Posle toga sam magistrirao na Akademiji svetog Vladimira u Njujorku. I imao sam veliku sreću što mi je otac Aleksandar Šmeman bio duhovni otac. Kod njega sam studirao liturgijsko bogoslovlje. On je jedan od onih koji mi je pomogao da izoštrim pogled na ovaj svet.

• U čemu se tradicionalno japansko slikarstvo razlikuje od ostalih?

– Reč je o potpuno drugačijem sistemu slikanja nego što je na Zapadu. To slikarstvo mi je pomoglo pri izučavanju i radu na pravoslavnoj, vizantijskoj ikonografiji, koja je slična istočnoj. Osnovna razlika između klasičnog zapadnog i istočnog slikarstva je u fokusiranju energije svetlosti. U zapadnom slikarstvu svetlost ide ka liku na slici, a u istočnom obrnuto, iz samog predmeta, iz objekta, iz ikone...

• Da li ste u vreme školovanja bili i sportista?

– Uživam u svim sportovima. Veoma poštujem Olimpijade i sve vrste takmičenja, jer je to zdravo i celishodno za svaku osobu. Međutim, ja se lično nisam mnogo bavio sportom.

• Je li Vam poznato da Vatikan osniva svoj fudbalski klub?

– Nije i zato to ne mogu ni da komentarišem. I ne mogu da kažem da li bi trebalo da i mi uradimo to isto. Ali, mi, svi Srbi u dijaspori, ovde u Australiji, pa i u Kanadi i Americi... imamo sportski program za  našu omladinu. Sad dolazi Sveti Sava (27. januara). Toga dana u Kanberi, glavnom gradu Australije, održaće se pravoslavne igre. Pored takmičenja u folkloru, organizovaće se i veliko sportsko nadmetanje. Dodeljuju se trofeji...

• Zašto ste pošli ovim životnim putem?

– Pravoslavlje je oduvek bilo u meni. Ipak, upisao sam Akademiju umetnosti, jer je to za mene predstavljalo posebno zadovoljstvo i potrebu da se do savršenstva bavim ikonografijom. Međutim, na drugoj godini sam odabrao put na koji me je srce vuklo. Bogoslovija nije zanat, to je životni zadatak. I ja sam se tome odazvao. Jedan moj deda bio je monah, a drugi oženjeni sveštenik. I još nešto je značajno: moji su, po ocu, plemićkog porekla. Svi su iz okoline Bosanskog Grahova. Imamo porodični grb iz 1463. Iz Bosne su prešli u Kninsku krajinu. Svi su, uglavnom, bili sveštenici ili učitelji...

• Koje ste dužnosti obavljali u Americi?

– Bio sam četiri godine, od 1999. godine, izvršni direktor Kancelarije Srpske pravoslavne crkve u Americi. Bio sam zadužen za spoljne odnose naše Crkve. Do toga je došlo posle mog rada sa Grcima na humanitarnim poslovima u Čikagu. I tako sam, preko Grka, stekao veliko iskustvo iz diplomatije, specifično iz oblasti crkvene diplomatije. Kad je 1999. počelo bombardovanje Srbije zatvorena je naša ambasada u Vašingtonu, pa su sve naše organizacije u Americi pristupile Crkvi, jer je jedino ona predstavljala zemlju i narod u Vašingtonu... Tada sam imenovan za direktora Kancelarije...

• Zašto ste, uz takvo američko iskustvo, upućeni u Australiju, na "kraj sveta"?

– U Americi odlično, intimno, poznajem i ljude i situaciju. I to ne samo u Crkvi već i u vladi... Međutim, Crkva je smatrala da je u Australiju bilo potrebno poslati nekoga ko ima takvo iskustvo, kao i odlično znanje engleskog jezika. Evo, sad je, posle dva meseca mog boravka u Sidneju, prvi put registrovana Srpska pravoslavna crkva na tlu Australije(!). Tek sad naši sveštenici i zvanično mogu da predaju veronauku u javnim školama. Sve sam to obavio i zato što me je odmah posle ustoličenja za episkopa Australije i Novog Zelanda primio premijer države Novi Južni Vels, a i mnogi članovi parlamenta...

• Da li, i pored svega, imate utisak da niste svesrdno prihvaćeni u Crkvi?

– To sam čuo sa raznih strana, iz raznih izvora... Ja sam svestan da nisam iz tipičnog stereotipnog kalupa srpskog sveštenika ili episkopa... Ali svi znaju koliko sam odan svom narodu. Zna se da sam pravoslavac i Srbin od glave do pete. Ipak, zna se, isto tako,  i da sam rođen, odrastao i školovan na Zapadu. I, naravno, to čini svoje...

• Na drugoj strani vernici Vas vide na najvišim crkvenim položajima. Plakali su kad ste odlazili. Kako ste to doživeli?

– Toga dana, u Zemunu, plakao sam i ja... Živeo sam u gradovima širom Amerike i Evrope, sad sam u Australiji. Ali, Beograd ima nešto specifično, nešto što me oplemenjuje. I Beograd mi, već sad, mnogo, mnogo nedostaje. Nosim Beograd u srcu, posebno taj manastir u Zemunu i sve koje sam tu upoznao. U Beogradu su me, na svakom koraku, ljudi zaustavljali, kao da me lično znaju, a to je nešto najlepše što može da mi se dogodi. Sa svima sam uvek pričao potpuno otvoreno bez obzira na to gde bih se nalazio: u pozorištu, kafani, na ulici... Uživam u susretima sa ljudima.

• Koliko puta ste u Srbiji slavili Božić?

– Više puta, i uvek mi je bilo izuzetno lepo. Uprkos zimi, osećaj, u duši, vrlo je topao. Bio sam u manastirima Vavedenje, Sveti arhangel Gavrilo u Zemunu, a bio sam jedanput i u Gračanici s vladikom Artemijem. Ta proslava Božića na Kosovu ostavila je na mene najdublji utisak: hladna crkva prepuna vernika, najviše dece, a bilo je i stranih vojnika... Tu se videlo da crkva može da bude jača od svih problema naših života...

• Kako objašnjavate stav Makedonije koja drži u zatvoru mitropolita Jovana?

– To je situacija koja ne služi Makedoncima na čast. Oni su se time obrukali pred celim svetom. Naravno da će zbog toga Makedonci imati posledica. Jovan je, ipak, crkveni poglavar...

• Kako ste u martu 2004. uspeli da spasete Gračanicu od rušenja?

– Toga puta Albanci su, sa 17 autobusa, kako sam bio obavešten, krenuli sa velikim naoružanjem da sruše i manastir Gračanicu. Za pomoć sam se, toga dana, obratio određenim ljudima na najvišim položajima u Americi. I oni su munjevito reagovali. Sve to je javljeno starešinama jednog kontingenta američkih vojnika u Tuzli, koji su, u velikom broju, hitno, helikopterima, prebačeni do Gračanice. I Albanci su zaustavljeni u – poslednjem trenutku!

• Violinista Jovan Kolundžija želi da svira i u pravoslavnoj crkvi, ali to nije dozvoljeno. Zašto?

– Istina je da se u Starom zavetu spominje harfa kao instrument koji je unet u pravoslavnu crkvu. Ipak, u sastavu pravoslavne liturgije mi pevamo, što se kaže, akapelo, horski, samo ljudskim glasom. Jer, smatramo da je ljudski glas vrhunski instrument koji je Bog stvorio. I zato kad hvalimo Gospoda hvalimo ga iz svog bića, iz svoje duše... Inače, uživam u klasičnoj muzici. Želeo bih da upoznam Jovana Kolundžiju.

• Gde provodite godišnje odmore?

– Idem i na more i na planine, a posećujem i manastire... Najomiljeniji boravak mi je u Grčkoj u kojoj imam mnogo prijatelja. I bogoslužim u njihovim crkvama, pošto, uz srpski, engleski, ruski i nemački, relativno dobro govorim i grčki. A kad je reč o odmoru, ne samo u Grčkoj već i u toku godine, na svakom mestu, najlepše se odmaram uz knjigu. Čitam, naravno, redovno i literaturu koja nije crkvena. Time obogaćujem sebe. I tako dolazim do istine o svemu što me okružuje.

• Da li planirate sve tokove svog života?

– Odgovoriću onom narodnom izrekom koja potiče iz Solomonovih mudrosti: "Čovek snuje, a  Bog odlučuje". Mi možemo nešto da isplaniramo, ali ne sve. Čak mnogo manje od očekivanog. Ali nikad ne smemo da ostanemo bez nade...

• S kakvim osobama volite da se družite?

– To se ne može ograničiti na jedan tip osobe. Uživam u druženju s ljudima koji imaju širinu, koji mogu zanimljivo da govore o više tema. Ne odgovaraju mi skučene, dosadne osobe, one koje ne prepoznaju sreću življenja... Jednom je princeza Jelisaveta, inače veoma mudra žena, kazala da se najviše plaši nesrećnog čoveka, jer je on kadar ne samo da vam upropasti susret nego, ako ga prihvatite, i ceo život... A vrhovna emocija je ljubav. Ona nije samo deo našeg bića, ona je oličenje našeg srca. Ljubav je čak i iznad vere i iznad nade. Jer, ljubav je Bog... Ako čovek ima ljubav u srcu, ima, u sebi, i samog Gospoda.

--------------------------------------------------------------------------

Džordž Buš je čovek od reči

Kad smo sa episkopom Irinejem, koji ima i američko državljanstvo, razgovarali o politici SAD prema Kosovu, on je istakao jedan zanimljiv podatak:

– Dobro poznajem Kolina Pauela, prošlog Bušovog prvog sekretara, a bio sam i na čelu Kosovske kancelarije. Ipak, sad sam se malo udaljio od svega toga, ali ističem da su gotovo svi Srbi u Americi glasali za Buša zato što nam je obećao da Amerika, kad se bude rešavalo pitanje Kosova, neće dozvoliti da se to reši bez stava Beograda. Buš je čovek od reči. Bio sam zbog Kosova dva puta u Americi, u Vašingtonu i u Ujedinjenim nacijama. Dobili smo zaštitne zone za manastire. A Amerikanci iznad svega poštuju crkvu. I to je nama mnogo važno. Jer, crkva na Kosovu biće klica za budući život srpskog življa na tom prostoru. Kosovo, sa crkvama, nikad neće biti izgubljeno.