Поглед на живот из девет квадрата

БУЈАНОВАЦ–  Док се у многим селима бујановачке општине, а што не рећи,  и диљем Србије, осетно смањује број становника,  плач новорођенчади  не чује деценијама, а многе школе затворене и препуштене зубу времена, јер нема ко да  похађа наставу, брачни пар  Недељковић, Небојша и његова супруга Добринка, који живе, боље речено животаре са шесторо деце  у пет километара удаљеном  Боровцу,  не уклапа се у актуелну  причу о "белој куги". Далеко била она од њих. Али, богатство у деци, у њиховом случају подразумева живот у више него тешким условима, недостојног људског бића. Наиме, ова осмочлана породица живи у трошној кућици, у собичку три са три. У осталом делу кућерка, у мало већим просторијама живе одвојено Небојшин деда, мајка, отац, брат и снаја са двоје деце. Укупно у целом домаћинству њих 15.

Трагом сурове приче о овој осмочланој породици, коју смо чули "у чаршији", обрели смо се на "лицу места", у необичном домаћинству, "необичне" породице, са којом се, уместо да  се поноси, ова и оваква Србија, нажалост,  стиди.

У полумрачној просторији три са три, у коју улазимо, осећа се непријатан  мирис. На земљаном поду стари шпорет на дрва, на њему два огромна лонца, у једном се кува ручак, у другом  прокувава одећа најмлађег члана – 20-месечног Златка.

Шћућуриле се поред шпорета, као да желе да из њега упију и последњи дашак топлоте четворогодишња Анђела и осмогодишња Дијана. Одмах поред, на једном од два кревета, изнад кога је на ексерима окачена одећа,  седе 14-годишња Маја и најстарији, 15-годишњи  Александар. Мајка Добринка држи у наручју Златка, а Златко флашицу са млеком. Недостаје 11-годишњи Милош.  – Пре сат времена је отишао код друга, да заједно читају лектиру, вратиће се тек навече, казује нам мајка Добринка. Поред врата расклиматан сто, на њему разасуте свеске и књиге, са којима се завршава  комплетно "богатство" Недељковића.

Александар, Маја и Милош иду заједно у ОШ "Вук Караџић",  у седам километара удаљеном Левосоју.  Наравно, пешаче. Александар је осмак, Маја је у седмом, а Милош у петом разреду.  Добри су ђаци. Дијана похађа четвороразредну  школу у истуреном одељењу у свом селу.

Где и када уче, пишу домаћи задатак? – Смењујемо се, док ја пишем,  остали се играју напољу… и тако сваки дан,  стидљивим гласом одговара најстарији Александар.

– Тешко нам је, али се због деце све лакше издржава. За 16 година колико смо у браку, изродила сам их  шесторо. Тешко ми је, наравно, муку мучимо сви заједно, али ми је најтеже  када се неко од њих  разболи, немамо пара да купимо лекове, да одемо до Бујановца. Прискачу нам тада у помоћ људи из села, превезу нас, хвала им, уморним гласом говори 30-годишња Добринка.

Њен пет година старији супруг Небојша до пре четири године је радио у "Симпу".  Проглашен је технолошким вишком и сада је још једно од многих имена на евиденцији Службе за запошљавање. У сезони ради као грађевинац, ту у селу,  и Бујановцу. Заједно са братом. – Све што зарадим, одмах оде на храну, нешто и на одећу.  Обраћао сам се за помоћ,  у Општини, Центру за социјални рад. Обећавају ми да ће доћи, да ће  "на лицу места  испитати случај", али нико не долази. Као да живимо на Марсу.  Неки  ме и прекоревају, кажу ми – шта ће ти толико деце,  када не можеш да их издржаваш? А ја им одговарам –  сиротиња јесам, али су ми деца највеће богатство. Нека су ми жива и здрава. Преживећемо ваљда ове муке…

На питање, зашто и даље живи у заједничком домаћинству, у оваквим условима,  и зашто им отац не подели имовину,  тада би сигурно стекао право бар на  дечији додатак, који не прима,  Небојша одговара:  – Не жели поделу, а истовремено ми не дозвољава да обрађујем земљу, која се годинама не обрађује, при том и не плаћа порез. О томе нерадо причам, ипак су ми то родитељи, иако су много "тешки",  каже Небојша. 

Док разговарамо, хладноћа се полако увлачи кроз прозор, "обезбеђен" картоном. Врата су "ојачана" платном, а са  плафона,  који само што се не сруши, цео дан чкиљи сијалица.  Ускоро ће и напољу мрак. Недељковићи ће на починак у свом девет квадрата великом "царству" у коме се осећа недостатак  ваздуха.  Мајка Добринка ће у једном кревету са три ћерке, отац Небојша у другом,  са три сина. Можда ће поново сањати сан који им, како кажу, тако често долази,  као топло им је, а спавају у удобним креветима,  у светлим собама, а поред купатило…

Хоће ли им се тај сан некада остварити. Недељковићи верују да хоће, кад-тад, иако "данас" врло тешко. Јер,  немају ни динара да би почели да граде кућу, тиме и  "побегли" од сиромаштва и започели нови живот. Ипак, нада  су им људи добре воље,  они који би имали веће разумевање од Небојшиних родитеља. Очекују разумевање.  Као што их  је разумела  Буба Миловановић,  из врањске невладине организације  "Животна помоћ", која их је посетила и донела одећу, обућу, слаткише и играчке. Или, власници овдашњег "Ентеријера" који су им поклонили  кауч, па сада деца удобније спавају.