Pogled na život iz devet kvadrata

BUJANOVAC–  Dok se u mnogim selima bujanovačke opštine, a što ne reći,  i diljem Srbije, osetno smanjuje broj stanovnika,  plač novorođenčadi  ne čuje decenijama, a mnoge škole zatvorene i prepuštene zubu vremena, jer nema ko da  pohađa nastavu, bračni par  Nedeljković, Nebojša i njegova supruga Dobrinka, koji žive, bolje rečeno životare sa šestoro dece  u pet kilometara udaljenom  Borovcu,  ne uklapa se u aktuelnu  priču o "beloj kugi". Daleko bila ona od njih. Ali, bogatstvo u deci, u njihovom slučaju podrazumeva život u više nego teškim uslovima, nedostojnog ljudskog bića. Naime, ova osmočlana porodica živi u trošnoj kućici, u sobičku tri sa tri. U ostalom delu kućerka, u malo većim prostorijama žive odvojeno Nebojšin deda, majka, otac, brat i snaja sa dvoje dece. Ukupno u celom domaćinstvu njih 15.

Tragom surove priče o ovoj osmočlanoj porodici, koju smo čuli "u čaršiji", obreli smo se na "licu mesta", u neobičnom domaćinstvu, "neobične" porodice, sa kojom se, umesto da  se ponosi, ova i ovakva Srbija, nažalost,  stidi.

U polumračnoj prostoriji tri sa tri, u koju ulazimo, oseća se neprijatan  miris. Na zemljanom podu stari šporet na drva, na njemu dva ogromna lonca, u jednom se kuva ručak, u drugom  prokuvava odeća najmlađeg člana – 20-mesečnog Zlatka.

Šćućurile se pored šporeta, kao da žele da iz njega upiju i poslednji dašak toplote četvorogodišnja Anđela i osmogodišnja Dijana. Odmah pored, na jednom od dva kreveta, iznad koga je na ekserima okačena odeća,  sede 14-godišnja Maja i najstariji, 15-godišnji  Aleksandar. Majka Dobrinka drži u naručju Zlatka, a Zlatko flašicu sa mlekom. Nedostaje 11-godišnji Miloš.  – Pre sat vremena je otišao kod druga, da zajedno čitaju lektiru, vratiće se tek naveče, kazuje nam majka Dobrinka. Pored vrata rasklimatan sto, na njemu razasute sveske i knjige, sa kojima se završava  kompletno "bogatstvo" Nedeljkovića.

Aleksandar, Maja i Miloš idu zajedno u OŠ "Vuk Karadžić",  u sedam kilometara udaljenom Levosoju.  Naravno, pešače. Aleksandar je osmak, Maja je u sedmom, a Miloš u petom razredu.  Dobri su đaci. Dijana pohađa četvororazrednu  školu u isturenom odeljenju u svom selu.

Gde i kada uče, pišu domaći zadatak? – Smenjujemo se, dok ja pišem,  ostali se igraju napolju… i tako svaki dan,  stidljivim glasom odgovara najstariji Aleksandar.

– Teško nam je, ali se zbog dece sve lakše izdržava. Za 16 godina koliko smo u braku, izrodila sam ih  šestoro. Teško mi je, naravno, muku mučimo svi zajedno, ali mi je najteže  kada se neko od njih  razboli, nemamo para da kupimo lekove, da odemo do Bujanovca. Priskaču nam tada u pomoć ljudi iz sela, prevezu nas, hvala im, umornim glasom govori 30-godišnja Dobrinka.

Njen pet godina stariji suprug Nebojša do pre četiri godine je radio u "Simpu".  Proglašen je tehnološkim viškom i sada je još jedno od mnogih imena na evidenciji Službe za zapošljavanje. U sezoni radi kao građevinac, tu u selu,  i Bujanovcu. Zajedno sa bratom. – Sve što zaradim, odmah ode na hranu, nešto i na odeću.  Obraćao sam se za pomoć,  u Opštini, Centru za socijalni rad. Obećavaju mi da će doći, da će  "na licu mesta  ispitati slučaj", ali niko ne dolazi. Kao da živimo na Marsu.  Neki  me i prekorevaju, kažu mi – šta će ti toliko dece,  kada ne možeš da ih izdržavaš? A ja im odgovaram –  sirotinja jesam, ali su mi deca najveće bogatstvo. Neka su mi živa i zdrava. Preživećemo valjda ove muke…

Na pitanje, zašto i dalje živi u zajedničkom domaćinstvu, u ovakvim uslovima,  i zašto im otac ne podeli imovinu,  tada bi sigurno stekao pravo bar na  dečiji dodatak, koji ne prima,  Nebojša odgovara:  – Ne želi podelu, a istovremeno mi ne dozvoljava da obrađujem zemlju, koja se godinama ne obrađuje, pri tom i ne plaća porez. O tome nerado pričam, ipak su mi to roditelji, iako su mnogo "teški",  kaže Nebojša. 

Dok razgovaramo, hladnoća se polako uvlači kroz prozor, "obezbeđen" kartonom. Vrata su "ojačana" platnom, a sa  plafona,  koji samo što se ne sruši, ceo dan čkilji sijalica.  Uskoro će i napolju mrak. Nedeljkovići će na počinak u svom devet kvadrata velikom "carstvu" u kome se oseća nedostatak  vazduha.  Majka Dobrinka će u jednom krevetu sa tri ćerke, otac Nebojša u drugom,  sa tri sina. Možda će ponovo sanjati san koji im, kako kažu, tako često dolazi,  kao toplo im je, a spavaju u udobnim krevetima,  u svetlim sobama, a pored kupatilo…

Hoće li im se taj san nekada ostvariti. Nedeljkovići veruju da hoće, kad-tad, iako "danas" vrlo teško. Jer,  nemaju ni dinara da bi počeli da grade kuću, time i  "pobegli" od siromaštva i započeli novi život. Ipak, nada  su im ljudi dobre volje,  oni koji bi imali veće razumevanje od Nebojšinih roditelja. Očekuju razumevanje.  Kao što ih  je razumela  Buba Milovanović,  iz vranjske nevladine organizacije  "Životna pomoć", koja ih je posetila i donela odeću, obuću, slatkiše i igračke. Ili, vlasnici ovdašnjeg "Enterijera" koji su im poklonili  kauč, pa sada deca udobnije spavaju.