Гледајући са стране

Најновији роман Бориса Миљковића, "Пољупци, успомене и разговори" (издавач "Геопоетика", Београд, 2005) биће представљен вечерас у 19 сати, у Музеју примењене уметности у Београду. Реч је о делу које познатог тв и позоришног редитеља, чија је ауторска радозналост далеко шира од оног што му професија намеће, представља колико меланж толико експеримент филмских, театарских и литерарних искустава. Миљковић се бавио и адвертајзингом, ради као креативни директор у позоришту, а истовремено је и професор на Факултету драмских уметности у Београду на специјалистичким студијама, где предаје Креативну дирекцију.

ИНТЕРВЈУ

● Враћате се, ипак, својој основној професији, режији, телевизијској, филмској, свеједно?

– Овај роман јесте редитељски роман, оставља такав утисак, а мени се чини да је, у суштини, само технологија другачија. Није камера, није стејџ, није монтажа већ је литература, али поступак је врло сличан. И уживам у њему, будући да је еклектичан онолико колико сам ја еклектичан. Ипак, у технолошком смислу, лакше је писати него снимати а, на крају крајева, и јевтиније. Човек сними филм, потроши два милиона евра, и ако не успе… Овако, потребне су само две до три свеске, и храброст издавача. А ако већ о књизи говоримо као о могућем филму, имао сам среће да радим са изврсним "продуцентом"; посебно сам поносан што на шпици, овог могуће књижевног филма, стоји "Геопоетика" која је за мене посебна прича.

●Дидаскалијама упућујете читаоца да боље "уђе" у "ваш" филм, односно драму. Као да су оне и једино могуће средство за опис живота?

– Дидаскалије су саставни део редитељског поступка, и оне су по дифолту незаобилазне, чак и у овом нашем свакодневном животу, у свакодневној комуникацији јер човек стално има потребу да своме саговорнику објасни своју тачку гледишта. Будући да ја не познајем језик онако како се диче писци који га знају, да не мајсторишем тим медијем, мени је дидаскалија једино могуће средство да целу ту слику уобличим. Имате писаца чији су језик, реченица, ритам, одиста плод неког тврдог и озбиљног посла, али како ја мислим да нисам ни тврд ни озбиљан писац онда ми се чини да бежањем у други медиј бежим од неке површности. А у једном тренутку дидаскалија, та "ортопедија" кад је човек носи довољно дуго, постаје део организма. Када сам радио на "Скакавцима" Биљане Србљановић са Дејаном Мијачем, срео сам се са обимним дидаскалијама у том драмском тексту. Онда смо просто направили експеримент: све дидаскалије скупили смо на једном месту, извукли их из контекста и добили сасвим други, паралелни "роман". То се погодило са мојим писањем на овој књизи; била је то коинциденција која само потврђује колико нам текст хотимичних ситуација заиста постаје значајан.

● Како, у ствари, осим кратким резовима оцртати танку линију између живота и болести, ту тачку у којој се све мења, и све постаје безначајно осим жеље да се живи?

– Литерарни поступак у овом роману јесте поступак кратких резова, то је тачно. Он је апстрактан и готово неразумљив као што је неразумљива и та тачка средовечности. Средовечан човек није разумљив ни себи, нити је свет око њега разумљив њему; он непрестано мисли да одлучује о будућности, да још трасира неке своје путеве, а у ствари је без престанка окренут уназад. Па и то нешто пута које направи саставља од успомена. Тако некако испадне да је средовечност баш таква, да је и баш та тачка у којој је човек болестан истовремено и тачка у којој је и здрав. То је нека његова игра.

● Реклама је, каже Ваш јунак, најбоља слика тренутка у којем живимо. На шта се свело време у 21. веку?

– Мој се јунак интелектуално позива на Бодријара који каже да је адвертајзинг, односно реклама, оглашивачка уметност, уметност краја 20. века у којој се слажу све уметности. И, то је становиште у којем мој јунак живи пре него што ће постати средовечан. У тренутку када постаје средовечан, спознаје да је реклама бизнис као милион других бизниса и да, у том смислу, и нема никаквог посебног шарма. То, иначе, јесу тренуци у којима људи, углавном, разумевају да је оно што има шарма сам људски живот, па ма какав да је, а не професија. Да је професија просто форма, и да она каткад може заузети облик рекламе.

● Чему учите своје студенте, осим фактима уметности? Да је, када ми одемо, од нас остала само "баштица фотографија", или пољубац, "најлепши на свету"…

– Мислим да сте у праву, иако делује поприлично депресивно да одиста за нама остају баштице фотографија, и успомене, и да једноставно само од тога колико су те баштице снажне и добро "укомпоноване" зависи да ли ће оне бити пуста успомена или посебна врста емотивне археологије. Ако су успомена, онда оне чине предмет интересовања малог, интимног круга тог човека. А, ако су археологија, онда се тиме баве цела потоња поколења. Ја не могу да направим разлику између тога која је баштица вреднија, та мала, емотивна, или та велика археолошка.

Студенте учим да покушају да аплицирају своју креативност на било шта чиме се баве у животу, да се науче памети и тако приближе свом креативном бићу.

● Која је, онда, Ваша омиљена дидаскалија?

– Моја омиљена дидаскалија гласи: "Гледајући са стране".

--------------------------------------------------------------------------

Крстарење по животу

● Могли сте књигу назвати и крстарењем по животу, јер то чини Ваш јунак. Шта среће: дух оца, дух ствари, храну, осећај кривице јер тако мало зна о својим родитељима…

– Јесте, баш тако, када сам почео да пишем хтео сам да створим неки курсор којим би се, као по интернету, крстарило по сопственом животу. И то путем кроз три области: ону која је живот пре смрти и коју такав човек, у таквој тачки, једино види у одласку преко свог левог рамена. Другу, а то је тачка у којој се налази, за коју сумња да је смрт. И трећу, на коју баца поглед преко десног рамена, а за коју претпоставља да је некакав живот после смрти. Ипак, сам поступак јесте не сазнајни него информатички. То је књига која не контемплира већ која изнова слаже и обрће податке.