Распоред лоших звезда

Око 140 километара јужно од Сент Луиса, у брежуљцима Мисурија, налази се градић који је добио име Београд. У 19. веку, док су се САД шириле ка западу, америчка влада је увела обичај да, како се успостављају дипломатски односи са неком новом државом, изасланик те државе у Вашингтону добије част да неколико места у САД назове по местима у својој домовини. Таква прилика се указала и српском дипломатском представнику у Вашингтону, који је неколицину места у Америци назвао по Београду.

Око 200 километара западно од Београда у Мисурију налази се ваздухопловна база Вајтман. Неком трагичном иронијом, 140 година пошто је Србији указана част да амерички градови носе име њене престонице, бомбардери стационирани у Вајтману послати су 1999. да бомбардују "прави" Београд и још много места у Србији.

Погоршање америчко–српских односа током деведесетих представљало је стравичну аномалију у односима две државе, али последице нису биле трагичне само за Србију, за коју је то био увод у деценију ратова, економских санкција и статус светског парије. Међутим, лоше научене лекције са Балкана имале су велику улогу у једној америчкој трагедији, а то је погрешна инвазија на Ирак.

Компликована је прича о томе како су САД и Србија доспеле у сукоб који је за последицу имао деведесете године. Но, то је умногоме била последица релативно јединственог сплета околности.

На првом месту је био амерички тријумфализам. Падом Берлинског зида 1989. велики број америчких и европских политичара и интелектуалаца поверовао је да се стигло до "краја историје", по Фукујами, и да је, после слома комунизма, стварање политичких демократија и тржишне економије нормалан циљ друштвеног развоја. Државе и лидери који нису хтели да прихвате овај модел одмах су постали сумњиви; због Милошевића и српских комуниста који нису хтели да пригрле промене које су захватиле Источну Европу, Србија је у то време посматрана као аномалија у региону, а Милошевић као последњи "комунистички диктатор" у Европи.

Други сплет околности чинила је неспособност (и често криминално понашање) српског комунистичког естаблишмента и српске политичке елите која је испливала током деведесетих у БиХ и Хрватској. Док су се Словенци, Хрвати, Албанци, Мађари, Румуни и остали скоро безрезервно идентификовали са САД, комунистичка елита Србије, предвођена Милошевићем и Миром Марковић, била је, изгледа, једина група у Источној Европи која је желела пропаст Горбачова и повратак тврде струје у Москви.

Кад је у питању српска политичка елита у Босни и Хрватској, политичка (али и војна) тактика с којом су реаговали на легитимне страхове и жалбе српског становништва у овим крајевима била је контрапродуктивна. Осим што Срби у Босни, Хрватској и на Косову нису заштићени, уверење да ће им краткорочна војна предност омогућити да намећу своју вољу не само Хрватима, Бошњацима и Албанцима, него и ЕУ, НАТО и САД – довело је Србе до вероватно најмрачнијих дана у историји.

Трећи сплет околности чиниле су личне патологије разних чинилаца тог времена. Добро се зна за проблематичне карактере Слободана Милошевића, Мире Марковић и других личности из Србије, а само мало мање какву су улогу имале личне особине Била Клинтона, Медлин Олбрајт и осталих америчких званичника који су одређивали политику према Балкану. Бил Клинтон је после скандала са Моником Левински очајнички желео да делује "председнички", док Медлин Олбрајт, делом због своје личне историје, у балканским ратовима деведесетих није видела ништа друго до понављање европске историје касних тридесетих и четрдесетих, где је Милошевић играо улогу Хитлера, а Срби његових извршилаца.

Четврти сплет околности представљао је неуспех политичких и интелектуалних елита у обе земље да схвате природу проблема с којим су се бавили и најпогодније начине за решавање. Због трауматичног искуства српског народа у Другом светском рату и из њега проистеклог става "никад више", већина политичара и интелектуалаца у Србији је барем прећутно подржала војно решење за проблеме које је требало схватити као политичке и као такве их решавати.

Поставља се питање шта можемо да научимо из овог несрећног периода?

За Србију и Србе лекција је да је Србија релативно мали и слаб геополитички фактор и да не може војно да намеће своју вољу суседима, а још мање Европској унији, НАТО, или САД. Наравно, многе притужбе, бриге и страхови Срба са простора бивше Југославије крајем осамдесетих и током деведесетих сасвим су оправдани. Међутим, гледајући уназад, немогуће је не схватити да би и Србији и Србима из целог региона било много боље да су разне српске елите политичким, а не војним средствима браниле њихова легитимна права. Ово наравно исто тако важи за елите у Босни, Хрватској и на Косову.

Међутим, и САД треба да науче лекције са Балкана, које су многи у САД криво схватили. Нажалост, сада када су искуства из Босне, са Косова и из Ирака за нама, јасно је да америчка војна и економска сила не може ни да ствара државе нити да их преобликује по вољи Вашингтона.

(Део текста саопштеног на ФПН, на конференцији поводом 125 година српско-америчких односа)