Raspored loših zvezda

Oko 140 kilometara južno od Sent Luisa, u brežuljcima Misurija, nalazi se gradić koji je dobio ime Beograd. U 19. veku, dok su se SAD širile ka zapadu, američka vlada je uvela običaj da, kako se uspostavljaju diplomatski odnosi sa nekom novom državom, izaslanik te države u Vašingtonu dobije čast da nekoliko mesta u SAD nazove po mestima u svojoj domovini. Takva prilika se ukazala i srpskom diplomatskom predstavniku u Vašingtonu, koji je nekolicinu mesta u Americi nazvao po Beogradu.

Oko 200 kilometara zapadno od Beograda u Misuriju nalazi se vazduhoplovna baza Vajtman. Nekom tragičnom ironijom, 140 godina pošto je Srbiji ukazana čast da američki gradovi nose ime njene prestonice, bombarderi stacionirani u Vajtmanu poslati su 1999. da bombarduju "pravi" Beograd i još mnogo mesta u Srbiji.

Pogoršanje američko–srpskih odnosa tokom devedesetih predstavljalo je stravičnu anomaliju u odnosima dve države, ali posledice nisu bile tragične samo za Srbiju, za koju je to bio uvod u deceniju ratova, ekonomskih sankcija i status svetskog parije. Međutim, loše naučene lekcije sa Balkana imale su veliku ulogu u jednoj američkoj tragediji, a to je pogrešna invazija na Irak.

Komplikovana je priča o tome kako su SAD i Srbija dospele u sukob koji je za posledicu imao devedesete godine. No, to je umnogome bila posledica relativno jedinstvenog spleta okolnosti.

Na prvom mestu je bio američki trijumfalizam. Padom Berlinskog zida 1989. veliki broj američkih i evropskih političara i intelektualaca poverovao je da se stiglo do "kraja istorije", po Fukujami, i da je, posle sloma komunizma, stvaranje političkih demokratija i tržišne ekonomije normalan cilj društvenog razvoja. Države i lideri koji nisu hteli da prihvate ovaj model odmah su postali sumnjivi; zbog Miloševića i srpskih komunista koji nisu hteli da prigrle promene koje su zahvatile Istočnu Evropu, Srbija je u to vreme posmatrana kao anomalija u regionu, a Milošević kao poslednji "komunistički diktator" u Evropi.

Drugi splet okolnosti činila je nesposobnost (i često kriminalno ponašanje) srpskog komunističkog establišmenta i srpske političke elite koja je isplivala tokom devedesetih u BiH i Hrvatskoj. Dok su se Slovenci, Hrvati, Albanci, Mađari, Rumuni i ostali skoro bezrezervno identifikovali sa SAD, komunistička elita Srbije, predvođena Miloševićem i Mirom Marković, bila je, izgleda, jedina grupa u Istočnoj Evropi koja je želela propast Gorbačova i povratak tvrde struje u Moskvi.

Kad je u pitanju srpska politička elita u Bosni i Hrvatskoj, politička (ali i vojna) taktika s kojom su reagovali na legitimne strahove i žalbe srpskog stanovništva u ovim krajevima bila je kontraproduktivna. Osim što Srbi u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu nisu zaštićeni, uverenje da će im kratkoročna vojna prednost omogućiti da nameću svoju volju ne samo Hrvatima, Bošnjacima i Albancima, nego i EU, NATO i SAD – dovelo je Srbe do verovatno najmračnijih dana u istoriji.

Treći splet okolnosti činile su lične patologije raznih činilaca tog vremena. Dobro se zna za problematične karaktere Slobodana Miloševića, Mire Marković i drugih ličnosti iz Srbije, a samo malo manje kakvu su ulogu imale lične osobine Bila Klintona, Medlin Olbrajt i ostalih američkih zvaničnika koji su određivali politiku prema Balkanu. Bil Klinton je posle skandala sa Monikom Levinski očajnički želeo da deluje "predsednički", dok Medlin Olbrajt, delom zbog svoje lične istorije, u balkanskim ratovima devedesetih nije videla ništa drugo do ponavljanje evropske istorije kasnih tridesetih i četrdesetih, gde je Milošević igrao ulogu Hitlera, a Srbi njegovih izvršilaca.

Četvrti splet okolnosti predstavljao je neuspeh političkih i intelektualnih elita u obe zemlje da shvate prirodu problema s kojim su se bavili i najpogodnije načine za rešavanje. Zbog traumatičnog iskustva srpskog naroda u Drugom svetskom ratu i iz njega proisteklog stava "nikad više", većina političara i intelektualaca u Srbiji je barem prećutno podržala vojno rešenje za probleme koje je trebalo shvatiti kao političke i kao takve ih rešavati.

Postavlja se pitanje šta možemo da naučimo iz ovog nesrećnog perioda?

Za Srbiju i Srbe lekcija je da je Srbija relativno mali i slab geopolitički faktor i da ne može vojno da nameće svoju volju susedima, a još manje Evropskoj uniji, NATO, ili SAD. Naravno, mnoge pritužbe, brige i strahovi Srba sa prostora bivše Jugoslavije krajem osamdesetih i tokom devedesetih sasvim su opravdani. Međutim, gledajući unazad, nemoguće je ne shvatiti da bi i Srbiji i Srbima iz celog regiona bilo mnogo bolje da su razne srpske elite političkim, a ne vojnim sredstvima branile njihova legitimna prava. Ovo naravno isto tako važi za elite u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu.

Međutim, i SAD treba da nauče lekcije sa Balkana, koje su mnogi u SAD krivo shvatili. Nažalost, sada kada su iskustva iz Bosne, sa Kosova i iz Iraka za nama, jasno je da američka vojna i ekonomska sila ne može ni da stvara države niti da ih preoblikuje po volji Vašingtona.

(Deo teksta saopštenog na FPN, na konferenciji povodom 125 godina srpsko-američkih odnosa)