Радост и брига у дому Стојковића

СМЕДЕРЕВО – У дом породице Стојковић, из Смедерева, уочи Српске нове године стигла је и трећа беба, једна од тројки рођених 17. октобра прошле године. Мала Милица, која је на свет дошла са свега 900 грама, до пре неколико дана била је у болници, под лекарским надзором. Сада има два килограма и 200 грама и придружила се брату Лазару који је при рођењу читав килограм био тежи од ње, као и сестри Марији која је у дом Стојковића дошла 25. децембра.
Смедеревске тројке су рођене захваљујући упорности супружника Славице и Златка, који су се након дужег лечења одлучили за вештачку оплодњу.

– Пет година је трајала наша борба да имамо потомство. Нема шта нисмо покушали, лечила сам се, узимала разне терапије, ишла у болницу и приватно, чак смо на крају, у очају, ишли и код неких баба које, наводно, могу да помогну. Помогао нам је тек професор Небојша Радуновић из Београда, коме смо бескрајно захвални – каже мајка Славица.

Стојковићи не крију срећу што је цела породица коначно на окупу, али њихове бригу тек почињу.

У недовршеној кући од стотинак квадрата сада живи једанаест душа. Поред Славице, Златка и њихових тројки, у кући под плочом која пропушта влагу живе и Златкови родитељи и четворочлана породица његовог брата Бранислава.

Поред тешких стамбених услова, Стојковићи једва састављају крај са крајем. Славица не ради, Златкова плата једва да покрива трошкове за храну, а о потребама придошлица да не говоримо. Пара нема за лекове, прехрану за бебе, витамине, пелене... Бебе морају ускоро у Београд на контролу, а пут је прилично скуп. Ако томе додамо да су Стојковићи силан новац потрошили док су покушавали да добију пород, прича је јаснија. Златко и Славица не могу да се ослоне на ближње, јер брат Бранислав једва прехрањује своју породицу, док њихов отац који има малу пензију не зна коме пре да помогне. У овој кући, и поред свега, не недостају оптимизам и радост због рођења деце. Али...

– Не рађају се тројке сваки дан. Ништа не може да помути нашу срећу због ове дечице. Ипак, морам да кажем да се нико из општине није сетио да нам помогне, ни руку да нам пружи као подршку. Иако смо сву документацију предали и обећана нам је једнократна помоћ од 140.000 динара, до сада ни динар нисмо добили. Тражили су додатну документацију и очекујемо до краја месеца да нам нешто исплате, али је жалостан тај однос према деци и наталитету. Све је само једна обична прича и чиста политика – очајан је отац Златко.