Бунт дипломата од каријере

Док високооктански Вук Јеремић покушава да Србији и себи обезбеди колико-толико престижно место председавајућег наредног заседања Генералне скупштине УН, група дипломата од каријере представила је серијал кадровских промашаја српске дипломатије.

Чланови синдиката дипломата при Министарству спољних послова, група професионалних амбасадора и других дипломата, одлучила је да јавно упозори на разарање стручног ткива дипломатије.

Од кардинала Ришељеа до Ота фон Бизмарка, од Андреја Громика до Хенрија Кисинџера, дипломатија је израстала у уметност иза које стоје огромна количина професионалног знања, искуства и моћи предвиђања.

Не у Србији, не већ јако дуго. Како која власт дође, тако убацује своје људе који не знају где су пали. Исто тврде и људи који су живот посветили дипломатској струци. Потискују их у страну да би се отворио простор онима који се бирају по разним проблематичним критеријумима шефова власти. Министарство се растура, постаје празна љуштура.

Занат је, као и у толико других професија, секундаран. Важније је бити члан владајуће странке него познавати технику дипломатије. Битније је имати проходност до великог шефа и његовог кабинета него знати језик. Упутније је бити послушан, него професионално анализирати политику своје и стране земље како би се јасно дефинисали интереси и утврдили путеви њиховог остваривања.

Иако је много тога што се догађа у МСП мистерија, доступни подаци кажу да од близу 70 шефова амбасада и мисија Србије по свету некаријерни амбасадори држе више од половине функција – што је потпуно супротно пракси ЕУ где непрофесионалци такав положај добијају изузетно ретко.

Лојалност партијским интересима унапредила је у амбасадоре многе који се никада нису бавили дипломатским послом: професоре, новинаре, социологе и историчаре, драматурге и лекаре, војне пензионере, активисте невладиних организација.

Пошто је већем делу амбасадора које је поставио ДСС док је био на власти истекао мандат, огромна већина нових су чланови ДС-а или његових коалиционих партнера.

Има их – амбасадори у САД и Израелу – који су амерички држављани. Има их, на нижим нивоима, који су сестре, ћерке или рођаци српских политичких угледника. Има их који су посао добили јер су им супружници држављани земаља у којима службују. Има их с мандатима који су барем двоструко дужи од предвиђене четири године. Има их без дана дипломатског искуства.

Има међу амбасадорима оних које су именовали шеф државе уз помоћ свог кабинета или министар спољни уз помоћ своје екипе, и таквих који успешно раде посао, али ретке ласте не чине пролеће. Институционална права злоупотребљавају се као дискрециона, дискрециона постају недопустиво лична.

Без професионалног апарата спровођење спољне политике земље је крајње отежано, чиме се практично онемогућује и остварење постављених циљева, упозоравају синдикалне дипломате.

Као главни проблем „урушавања дипломатске службе” они прецизно идентификују партократију и партијску подобност, групне и личне интересе, утицаје и везе, дискриминацију, арбитрарност, самовољу и бирократску ароганцију.

Примедбе нису апстрактне. Наводе се конкретна имена и презимена.

Игнорисање образовања, струке и независне позиције дипломатског посла довело је до кршења Закона о државној управи, Закона о спољним пословима и уредби о начелима за унутрашње уређење и систематизацију радних места у МСП-у.

Напомињући да су безуспешно више пута упозоравали руководство Министарства, да су писали Управној инспекцији Министарства за људска и мањинска права, јавну управу и локалну самоуправу као и омбудсману, синдикалисти из Немањине упутили су писмо председнику Одбора за иностране послове Народне скупштине чије су копије прослеђене председници Скупштине и шефовима посланичких група.

Демократска процедура је формално испоштована, мада ми све делује помало отужно. Ево зашто.
Потписници „Информације о забрињавајућим последицама депрофесионализације МСП на међународну позицију и безбедност земље” с правом очекује интервенцију Скупштине.

Али, највиша државна институција давно је елиминисана из креирања спољне политике или увида у кадровска решења дипломатије. Јавна је тајна да се о томе одлучује само на две адресе: у кабинету шефа државе и у кабинету шефа дипломатије. То што два кабинета воде Рат црвене и беле руже само је отежавајућа околност.

Плашим се зато да ће изостати озбиљна дебата на коју позивају озбиљни људи. Све ће завршити тамо где је и почело: у свету партократије. Могуће је да ће опозиција искористити писмо да критикује власт. И то ће бити све. Изостаће суштинска расправа о томе како дипломатију учинити ефикасном.

Слаба је утеха што су Удружени синдикати Србије „Слога” подржали синдикат дипломата у покушају да запослене у дипломатској служби заштите од „сваког вида незаконитости, дискриминације, коришћења ’дискреционог права’, мобинга, непотизма, бирократске ароганције, арбитрарности, самовоље и волунтаризма”.

Подугачка листа. Како здушно подржавам борбу за професионализацију и, посебно, деполитизацију дипломатске службе, уверен сам да би се тако промашаји српске дипломатије барем проредили. А и та листа је подугачка.

Проблематична гласања око људских права у Ирану или права на повратак у Грузији. Афере с Нобеловом наградом за мир кинеском дисиденту.

Сетимо се лутања око модела решавања косовског проблема: Тирол, Баскија, Каталонија, Хонгконг, Оландска острва, две Немачке. Колико је само енергије и керозина утрошено на лобирање да Генерална скупштина УН затражи саветодавно мишљење Међународног суда правде?

Фрустриран ударом, први дипломата је потом хазардерски иницирао нову авантуру у међународној арени, срљајући тако у још један тешки пораз: Србија је морала да одустане од резолуције коју је спремила за Генералну скупштину УН.

Да је у процес одлучивања био укључен већи број професионалаца, сигуран сам да би неки промашаји били избегнути.

Међународни уговори прво прођу кроз руке дипломата да би их тек онда подржали политичари. Не и овде. Набусити примат политике над свим облицима живота није мимоишао ни дипломатију.

Знам, прозвани званичници ће узвратити неинспиративном фразеологијом: ради се о шачици фрустрираних људи незадовољних што нису у иностранству. Не купујем. Многе од дипломата који су се одлучили да надлежним институцијама предоче личну карту МСП-а лично познајем. Не занима их кадрирање. Искрено су забринути.

Проблем награђивања партијске припадност и подразумевајуће послушности веома је озбиљан. У земљи у којој и дежурна теткица пред тоалетом у ресторану добија посао по страначкој линији, врхови дипломатије поново се пуне искључиво људима блиским властима.

На све то следи гомила још проблематичнијих критеријума за избор амбасадора. Рођачке, пријатељске па и сентименталне везе. О неким кадровским решењима поодавно се прича по чаршији.

Упозорење разоткрива још један, у Србији готово универзалан феномен: власт не жели да чује мишљења која би, колико год паметна, добронамерна и стручна, могла да искачу из оквира онога што годи њеном уху.

Српски политичари изгледа да никада нису чули изреку Винстона Черчила: „Најбољи аргумент против демократије је петоминутни разговор с просечним бирачем”. „Просечни бирач” то су у овом случају амбасадори–синдикалисти. Они знају како Министарство треба да функционише, имају иза себе довољно искуства да би их требало барем саслушати.

Дипломатија је изузетно важна за мале земље јер је то сасвим ретка алатка која отвара могућност да оне своје циљеве остваре у глобалној арени. Под условом да је рационална, да је утемељена на реалним односима снага, да уважава еснаф, а не небулозне персоналне комбинације.