Беч 2.0

Приче страве и ужаса које долазе из еврозоне не опадају у интензитету. Још увек нема одлучујућих корака ка решавању дубоке финансијске и институционалне кризе. Сад се чекају детаљи раније договореног отписа 50 одсто потраживања грчких приватних поверилаца. Запело је око каматне стопе на остатак дуга. Еврозона све више подсећа на бившу Југославију (ону другу), по политичкој блокади и недостатку инвентивности и политичке одговорности.

Добро, добро, неће се распасти баш као бивша Југославија! Него, како ће све оно што се тамо дешава утицати на нас? Један од канала утицаја јесу и овдашње стране банке, тј. домаће банке у власништву матичних банака из земаља еврозоне. Пооштрени су услови које пред матичне банке стављају национални и европски регулатори, нарочито услови у погледу капиталне адекватности – то значи да је потребно више сопственог капитала банака да би се одржала постојећа изложеност, тј. њихови кредитни пласмани. А до новог капитала долази се све теже и теже. То значи да ће неминовно доћи до пада пласмана тих банка у друге земље, па тиме и у Србију.

Да би се разумеле последице ових промена, треба се подсетити следећег: домаће банке имају неколико извора средстава за кредите које дају својим клијентима. Једно је сопствени капитал банке, другo су депозити правних и физичких лица, а треће су кредити које домаће банке добијају од других банака, у највећој мери од својих матичних банака. Овај последњи извор (који обично чини око 40 одсто средстава расположивих за кредитирање клијената) у описаним условима биће све оскуднији. Најдрастичнији су у том погледу захтеви аустријског банкарског регулатора, будући да се ради о земљи чије банке имају изузетно велике пласмане у источноевропским земљама.

Дакле, банке са седиштима у еврозони мораће да се далеко више посвете домаћим пословима, а далеко мање источноевропским, независно од тога што се њима у источноевропским земљама допада, и то из једног основног разлога – досад су бележиле високе профитне стопе, више него у матичним земљама. Шта је узрок тих високих профитних стопа? Теорија завере, наравно, каже да су се удружили лихвари да од нас отимају. Међутим, уколико се окренемо чињеницама, ради се о томе да су источноевропске подружнице у великом броју случајева економски ефикасније од матичних банака. Прво, многе од њих су нове инвестиције, па су од самог почетка банке стваране по одређеном плану, без уграђених слабости, какве су неизбежне када банка настаје серијом спајања и преузимања. Друго, синдикати у источноевропским земљама су далеко слабији, па је радна снага флексибилнија него на западу и њени трошкови су нижи. Коначно, ниво кредитних пласмана у источноевропским земљама је још увек релативно низак (још увек смо мање задужени од земаља еврозоне), што значи да постоји још простора за експанзију и одржање високе профитне стопе. Постоји и ризик – велика и растућа ненаплаћена потраживања, што представља опасност за (високу) профитну стопу. Тај ризик још увек не умањује, бар не у знатној мери, наведене погодности.

Стране банке би још више позајмљивале, али их у томе спутавају како стање ствари на финансијском тржишту еврозоне, тако и домаћи регулатори. То је довело до повлачења банкарских пласмана у трећем кварталу прошле године – забележен је нето одлив зајмовног капитала из источноевропских земаља.

Шта ту може да се учини? Пре три године је реализована Бечка иницијатива, споразум међународних финансијских институција и водећих европских банака да не умањују своје пласмане у источноевропске земље. Такав споразум сада једноставно није остварив – пласмани се већ умањују и још више ће се умањивати. Стога је управо покренута иницијатива занимљивог назива – Беч 2.0. Коришћење ове софтверске нотације показује неколико ствари. Прво, нема понављања прве иницијативе, нема ни говора о опстанку постојећег нивоа пласмана. Друго, очекује се неколико варијанти ове иницијативе, што показује да они који су је покренули нису сигурни у то шта треба да буде њен садржај. Незванично, ради се о мерама које би побољшале домаће тржиште капитала, што значи да се ради о бољем коришћењу домаћих средстава, тј. штедње. А што се тиче стране штедње, остају нам, може се закључити, стране директне инвестиције.

Шта наша држава у том погледу може да учини? Хтео бих да је замолим да ништа не чини. Корекција: да престане да чини оно што је досад чинила. Да престане да се задужује код домаћих банака и да њихов умањени кредитни потенцијал остави онима који могу да га продуктивно користе.