Бекство из затвора

Стражарски јавашлук или организовано бекство. Испитују се, додуше, све околности под којима су Сретко Калинић и Жељко Миловановић хтели да се дочепају слободе, као и да ли им је у томе пружена помоћ ван затвора. Да жандармерија не чува „круг око затвора” у последњем „прстену” питање је где би данас била ова двојица, у јавности већ одавно позната по професији „плаћени убица”.

Сада не треба бацати љагу на целу професију затворских и осталих чувара,мада вероватно и ту има пропуста као и у свакој струци.

Право затвореника је да смишља како ће да побегне и да то проба. Чак бекство из затвора није кривично дело и не санкционише се. Чудно и нелогично али је тако. Онда ни помоћ људима који крше закон, било би логично, не може да буде санкционисана. А петорица чувара су притворена јер се сумња да су можда помагала у бекству.

Медији већ спекулишу око тога ко је све увучен у ову радњу. Исписују се силни редови. Од тога да је Сретен Јоцић организатор бекства до тога да су ова двојица месецима филигрански секли решетке, милиметар по милиметар. Здрав разум може на то одмах да се успротиви. На пример: Јоцић би, ако је тако моћан, ваљда прво себи средио да побегне.

Логика намеће још питања: новинарима је подељен филм сигурносне камере која, ваљда, непрекидно снима ходник. Инсерт за новинаре траје 45 секунди. На улазима ћелија постоје споља врата а изнутра решетке. Врата су била откључана или отворена, како ко хоће да тумачи. Са исте камере само треба вратити уназад филм и утврдити ко је отворио врата. А и зашто за стражарским столом и фотељом у ходнику, нема никога да седи. И како то да Калинић и Миловановић излазе истовремено из ћелија у ходник. Нису ваљда куцкали у зид помоћу Морзеовог изума. Ко им је дао телефоне и бургије…

Пре две године суспендован је шеф те притворске службе јер је примао мито, дозвољавао адвокатима и родбини да улазе и шетају по овом казамату. Нико, ама баш нико није извукао наук из тога!

Следећи исту логику, врве питања. Зашто су стражари ненаоружани? Није ваљда да не уплаше људе у ћелијама који су ионако под продуженим емоционалним стресом услед ускраћивања слободног кретања. У земљи у којој сваки ноћни чувар има пиштољчину, они седе као да су у вртићу а не у затвору са људима оптуженим за тешке злочине.

Коначно, зар ће неко да поверује у причу да су они хтели у цик зоре да побегну, сачекају први градски аутобус, овере карту и побегну у непознатом правцу.

И шта рећи, него да би због овог случаја многи требало да оду на биро рада и траже мање захтеван посао. Списак би био дугачак, ако би се ишло редом, по логици и закону.