Судбина једног сна

Од нашег специјалног извештача

НИКОЗИЈА – Све је на Кипарским филмским данима подређено публици. Три филмске пројекције дневно одржавају се у низу, у касним послеподневним и вечерњим сатима, по завршетку радног времена запослених и дневних обавеза школараца и студената.
Цене улазница су за овдашње стандарде веома ниске, две кипарске фунте (око 3,5 евра) кошта једна, а профитирао је свако ко је за 10 фунти купио комплет са којим може да гледа цео фестивалски програм (21 филм).

Добро осмишљен и занимљив програм фестивала и приступачне цене улазница, резултирало је тиме да су Пантеон Арт биоскоп у Никозији и Театар Риалто у Лимасолу (фестивал се одржава истовремено у оба града) увек пуни. Додатна мотивација је и чињеница да се на фестивалу додељује само једна награда и то за најбољи филм према броју гласова публике. Награда публике подразумева и хиљаду кипарских фунти за редитеља.

Веома добра посета, нарочито млађих гледалаца, учинила је да Кипарски филмски дани оправдају своју сврху. Наиме, ово је само један од пројеката које подржава Министарство за образовање и културу како би се обогатила и разиграла културно-уметничка сцена ове земље, спречио "одлив мозгова" и избегло становништво додатно стимулисало за повратак. По прикључењу Европској унији видно је да су на Кипру оживела позоришта, ликовне галерије и радионице, као и филмски живот. Разуме се, још увек недовољно, али су помаци видни на сваком кораку.

Добар пример тога је и овај фестивал на којем је јуче било бурних аплауза после пројекције Паскаљевићевих "Оптимиста". Паскаљевићево стваралаштво веома је добро познато овдашњој публици, јер је велики број његових филмова имао редовну дистрибуцију у Грчкој и на Кипру. Очигледно је да је такав случај и са филмовима Мајкла Винтерботома и филмовима јужнокорејског редитеља Чен-Вук Парка, а њихова имена додатно су стимулисала публику да гледа и дела њима мање познатих аутора. Тако је пуна дворана била и за време приказивања дебитантског филма "Виолина" младог мексичког редитеља Франсиска Варгаса, који је понудио црнохуморну причу о игри "мачке и миша" између војске и музике, која на крају резултира болном издајом. Главни јунаци Варгасовог филма су дон Плутарко, његов син и унук који живе двоструким животом. Они су музичари и фармери, али су и велика подршка герилском покрету који се снажно бори против опресивне владе. Када је војска окупирала село, герилци су били принуђени да се повуку у планине и тако остану без свог, добро сакривеног, арсенала оружја. Једини који може да дође до њега је управо дон Плутарко, чији се заносни звуци виолине нарочито допадају команданту војске. Плутарко има музику, али нема оружје, капетан жели да похапси побуњенике, а воли музику. Кроз овакву спрегу Варгас гради снажан однос између два главна лика, испуњен надмудривањем, напетошћу, чаролијом, нудећи визуелно поетски, глумачки упечатљив и веома дирљив филм.

Снажне емоције покрећу и дугометражни играно-документарни филм "Кратак живот Хозеа Антонија Гутиереза" немачког документаристе Хеидија Спекоње. Методични и сензитивно, Спекоња прича истиниту причу о првом америчком војнику који је погинуо у Ираку 2003. године на почетку инвазије на Ирак. И како већ то живот уме да намести, реч је заправо о избеглици из Гватемале који је у Америци боравио илегално. Филм прати Гутиерезово путовање од тренутка када је преживео бескућништво у родној Гватемали током цивилног рата, затим и тешко сиромаштво у Тихуани из које је пребегао у Лос Анђелес, како би поново завршио на улици. Његов је план био да се школује за сликара и архитекту, а тај сан је могао да оствари једино уколико се некако пријави у маринце, што је он учинио истог тренутка када је сазнао да је Бушова администрација донела нови закон по којем се омогућава америчко држављанство свим избеглицама које се прикључе америчкој војсци. Судбина је хтела да се тмуран и тежак живот Хозеа Антонија Гутиереза (рођен 1974), заврши погибијом. Њом, иронија је, коначно успева да оствари свој сан да постане Американац; из Ирака је, као и сваки други амерички држављанин, испраћен уз све војне почасти. Узбудљив и деликатан филм.

Као добар предах од тешких тема показао се шведски филм "Татин ауто" Рафаела Едхолма, комедија инспирисана необичним малим животима шведских гастарбајтера из Турске и Русије, њиховим неспретним уклапањем у шведско друштво и галиматијасом, насталим после препродаје једног "мустанга". Весело и духовито, али не и без снажног ауторског ангажмана...