Добитници и одбитници

На недавној годишњој скупштини Удружења књижевника Србије, која је почела уручивањем награде „Милан Ракић”, песнику Милошу Јанковићу многи су честитали два пута; најпре, зато што је добио награду с именом уметника који је проширио видике модерне српске поезије, а други пут – зато што је награду одбио да прими... Претходно је с говорнице прочитано да је Јанковић „својевољни одбитник” овог признања. У бројним интервјуима образложење је дао несуђени лауреат: одбија високо признање пошто је одлуком жирија прекршен правилник у коме пише да награду „Милан Ракић” може да добије један или двоје кандидата, а жири је овога пута наградио њих троје!

Одбијањем награде – што се догађа веома ретко – Јанковић је стекао додатни публицитет, бацивши у засенак преостало двоје добитника, ни кривих ни дужних. Жири УКС вероватно ће убудуће пажљивије читати правилник о награди; тада би био задовољнији и Милан Ракић, иначе правник по образовању, са Сорбоне.

Награде су важно поље стимулативних инструмената културне политике. Постоје од најстаријих времена. У античком добу неговао се обичај да се poeta laureatus овенча ловоровим венцем, а српски ђаци и студенти окитили су 1838. Симу Милутиновића у Пешти „јеловим венцем са пшеничним класјем”. Петрарка је био овенчан на Капитолу, а енглески дворови исказивали су патронатство изабраним песницима додељивањем посебних пензија...

Данашњи лауреати нису дужни да, као некад на енглеском двору, узврате китицом пригодних стихова, али то не значи да је неспоразума с наградама мање; поготову онда кад уз плакету стиже и известан новчани додатак.

У начелу, награде треба да буду у складу с општеприхваћеним циљевима културне политике (наша влада три милиона евра намењених националним наградама распоређује на темељу једне неписмене и конфузне уредбе!); оне, такође, треба да одсликавају културни ниво одређене средине и откривају доминантну природу друштвених односа.

Број награда у култури Србије и публицитет који их прати, пак, стварају лажну слику о разуђености и богатству нашег културног живота. Награда је толико да новинари културних рубрика једва стигну да их региструју; понекад се, нарочито у јануару и фебруару, догоди да се у једном дану, на три различита места, у главном граду истовремено уручују три награде за једну област стваралаштва. Неспоразуми с наградама не недостају ни мањим местима, на пример у Врању, где се додељују две награде с именом Боре Станковића! Која ће од њих две преживети, одлучиће ускоро суд...

Множина награда успављује, умањујући критичност као нераздвојну компоненту креативности. Стварна брига друштва за развој културе замењена је површним маркетиншким причицама и пригодним интервјуима с лауреатима. Од силне магле која се при том ствара не виде се истински културни проблеми и положај оних стваралаца који нису награђени, посебно ако живе у унутрашњости. Уз фанфаре које прате додељивање награда из музеологије или за најчитанију књигу, на пример, тешко је постављати питања о затвореном Народном музеју или кашњењу у обнови националне библиотеке.

Иза награде у култури треба да стоји одговоран процес вредновања по критеријумима који су јавни и јасно профилисани. Антрополог Рут Бенедикт пише у „Обрасцима културе” (1976) да су вредности и етос основни елементи културе, те да се на основу анализе система награђивања могу открити типови вредносних оријентација друштва, па и читаве епохе. Многе наше награде, нажалост, деградирају релације од значаја за будући развој друштва, а понекад и снажно потпомажу успон невредности.

Овакво поимање социокултурних функција националних награда, ако већ није допуштени вид корупције, свакако омета културу у напору да буде активна и ефикасна на оба своја фронта – како на афирмативном и освајачком, тако и на оном другом, елиминаторном. Не можемо из буџета подстицати оно чега је ионако превише, а често је и безвредно. Фаворизовањем естраде, влада је, можда и нехотице, послала збуњујућу поруку поданицима.

У многогласју у вези с наградама, залажем се да се бар оне државне додељују одговорније, с јаснијим критеријумима и као резултанта заједничке загледаности у еманципаторске потенцијале Србије, коју једино аутентична духовна продукција може да избави из невоља у којима се батрга.

Декан Факултета за културу и медије Мегатренд универзитета