Химна спорних синонима

Кад је фебруара 1906. тадашња српска влада предложила једно нејако песничко сочиненије за званичну химну Србије под промењеном династијом, у низу негативних коментара најефектнији је био онај који владин химноклепачки резултат изражава народном пословицом: „Целог лета једна репа – па и та црвљива!“

Пошто је у Срба трагање за одговарајућом химном било у опису послова многих владајућих екипа, с несвршеним задатком догурало се и до наших дана. Готово пет година утрошено је на уобличавање закона о изгледу и употреби грба, заставе и химне који је Влада Републике Србије, коначно, 13. фебруара 2009. упутила Народној скупштини.Расправа упарламенту започела је, после образложења министра за заштиту животне средине (!), 1. априла, и остала сасвим у сенци инцидента око распореда седења појединих посланичких група.

Предлогом закона о државним знамењима, Влада, практично, покушава да легализује садржај препоруке коју је Народна скупштина усвојила – без јавне расправе, на ванредном заседању и по хитном поступку – 17. августа 2004. Ова у основи необавезујућа и неспроводива одлука истог дана је објављена у „Службеном гласнику“, али ни то није могло да јој донесе неопходни дигнитет. Препорука јебила директно супротна тада важећем Уставу који је обавезиваода се до амблема дође референдумским изјашњавањем грађана.

Ако је задатак симбола да у концентрисаној форми истичу оно што је за друштво посебно важно, да изражавају темељну идеологију, ставове, емоције, надања и компактност одређене заједнице - какву информацију о политичкој реалности Србије шаљу онолике круне на застави и грбу, и династички дух предложене химне?

Посебне недоумице изазива песма предложена за химну. Ни у време кад је настала (1872), песма „Боже правде“ није сматрана домољубним остварењем већ пригодном, удворичком песмом дворског стихоклепца. Реч је о типичном примеру династичке химне у којој се аутор моли за здравље владара. Песма се не креће око великих тема и проблема егзистенције, нити подстиче процес снажније идентификације јединке са целином. У њој не пева колектив већ уморан појединац, више по дужности него по дубљем надахнућу.Не звучи ни патриотски, ни епски, ни романтично, ни патетично; не изражава нити поетски артикулише кључне странице повести српског народа, а припадницима других народа у Србији не омогућује дубљу идентификацију са земљом чији су грађани.

Као да је песма само хаотичан збир појединости а не организована целина у којој садржај тражи одређени облик, у шест од осам строфа извршене су грубе измене пером неког апаратчика који се није потписао. Тиме је повређена синтаксичка, фонолошка и симболичка структура песме „Боже правде“ и доведена у питање њена кључна идеја; од пригодне монархистичке химне – која се може узети само у аутентичној верзији, без икакве промене – направљен је бастард у коме се синтагма „српски краљ“ замењује нејасном и вишесмисленом синтагмом „српске земље“, као да су то синоними. А и за синониме је задужен само творац, упокојен 1900. године. После његове смрти нико не може да помери ни један зарез, а камоли да читаво дело третира као постмодернистичко „поље могућности“.

Сваку песму, без обзира на вредност или намену, важећи закон о ауторским правима (чланови 17,172 и други) третира као естетски целовит и недодирљив комплекс у коме се остварује вишеструка заједница смисла и облика. Сличан приступ уметничким делима има и Универзална конвенција о ауторским правима. Структурална конфигурација песме „Боже правде“ тако, сем елемената теорије књижевности и културе, постаје и заштићена правна категорија.

Стога се песма „Боже правде“ – ако власт буде инсистирала на њој – може узети једино у изворној верзији, мада су мале шансе да и таква, с оволиким дефицитима, прерасте у свеопшту љубавну изјаву домовини.

професор на Факултету за културу и медије Мегатренд универзитета