Подвиг самониклих

ТЕМА ДАНА

Наш спорт је један од живих примера у свету да није све у новцу. Успеси су много већи од губера који им је намењен да се протегну.

На другом крају су спортске велесиле с препуним касама. Али, и богати јадикују. У Великој Британији је укључена узбуна због посртања њеног поноса атлетике. Сједињене Америчке Државе је у једном тренутку снашло да, први пут од када је уведена ранг-листа Женског тениског удружења (1975), основаног на њиховом тлу, у Хјустону, немају играчицу међу десет најбољих.

Истина да је прекинута надмоћ коју су успостављале Крис Еверт, Трејси Остин, Мартина Навратилова, Џенифер Капријати, сестре Вилијамс, још је суровија. Данас је најбоље пласирана америчка тенисерка Америке Линдзи Девенпорт на 25. месту. Својевремено први женски "рекет" има 30 година, трудна је и повлачи се из "белог спорта". Сестрама Вилијамс, које су не тако давно биле страх и трепет, више нема повратка. Амерички нараштај је у сенци талентованијих, иако је, нема сумње, његова база најшира и најнегованија у свету.

Нови тениски поредак

Пресахлом извору са којег су се раније напајали потоњи победници најугледнијих тениских такмичења савршени је контраст бујица са истока. Да хладни рат и даље траје, Совјети би у рукама имали непроцењиво оружје.

Рускиње су у незадрживом налету покориле деценијама неосвојиво, па и двапут турнир за "грен-слем" у Њујорку. Кина већ годинама улаже милионе јуана у развој тениса, препознавши га уз формулу један као најисплативију спортско-привредну грану, што се на играчком пољу исплатило кроз прво олимпијско злато (женски пар у Атини 2004).

Распоред снага међу тенисеркама данас слика је новог светског тениског поретка који се не поклапа с државно-политичком надмоћи. Његово устројство је вишенационално, с најбројнијим Рускињама, али без доминације. Процват се догодио на свим меридијанима а то је довело до велике уједначености у женском тенису. Више нема изразитих фаворита, нема дербија као што су годинама били Еверт – Навратилова или Селеш – Граф, који су "претили" да добију епитет вечити, само да је спортски век дужи.

Данас у тениском сазвежђу сија много звезда. Све више малих народа може да се поистовети с јунацима из овог спорта, а Срби јаче него било када. Узлет наших тенисера и тенисерки "крчкао" се годинама на тихој ватри, чије пуцкетање није допирало до ува оних који је требало да га чују, али су баш на њега заспали. Но, таква је судбина такозваног појединачног, условно речено малог спорта код нас који је осуђен да се довија како зна и уме. Због тога су нам базични спортови атлетика и пливање на ниским гранама, а гимнастика замрла, иако, док им је посвећивана пажња, нису изостајале ни медаље.

Данас је редослед ствари обрнут. Држава и мецене примају у загрљај тек када на успехе наших спортиста нико не може да остане равнодушан. До аудијенција, честитки из државних кабинета, севања блицева, новчаних награда и других признања дуг је и трновит пут који се преваљује снагом талента, упорношћу и неисцрпним мотивом, далеко од очију јавности.

Сете их се кад остваре успех

Због тога злато и светски рекорд пливача Милорада Чавића на 100 метара делфин на Европском првенству у малим базенима у Даблину 2003. ударе као гром из ведра неба, па га се сетимо тек када то понови после три године (у децембру у Хелсинкију). За кајакашицом Наташом Јанић пустимо сузу увек када чујемо да жање златне медаље са олимпијских игара и светских и европских првенстава за Мађарску.

Драган Зорић и Огњен Филиповић су са Светског првенства у Загребу пре две године после много времена донели нашем кајаку најсјаније одличје. По повратку у отаџбину доспели су у центар пажње, а у изјавама су истицали да је ваљда коначно дошло време да им се помогне.