Памти бегове и аге

ПЉЕВЉА – У Вардарској улици, у самом центру Пљеваља, живи један од најстаријих житеља Црне Горе Вукола Марковић. Тачан датум и година његовог рођења у селу Стожер нису записани, јер се то у овим крајевима у тадашње време није записивало, али према оном чега се Вукола сећа он има више од сто лета.
– У то време деца су умирала. Пре мене је умрло четворо деце која нису ни уписивана. Отац није пријавио моје рођење, мислио је да ћу и ја умрети, па ме није пријавио док нисам поодрастао. У књиге је уписано да сам рођен 1906. године у селу Стожер, код Бијелог Поља. Ту сам живео до 1964. године, када сам се преселио у Пљевља. Добро се сећам ослобођења ових крајева од Турака, тада сам имао око десетак година, а можда и коју више. Сећам се, чувао сам тада овце. Пуцало се, па сам питао зашто пуцају. Одговорили су ми – пропали Турци. Зато сматрам да сам рођен пре 1906. године – прича старина.

– Тешко се тада живело – сећа се деда Вукола. – Све је било турско и сви смо за њих радили. Сећам се, по цео дан смо чувао стоку. Запамтио сам турске аге и бегове и то време када се кулучило. Доживио сам и аустроугарску власт, као дете сам чуо да су је звали "жута монархија", као и плотуне Првог светског рата и проглас краља Николе који је он упутио народу. Краљева ратна прокламација је читана од куће до куће, од села до села, од катуна до катуна. Тада се причало – да није било мојковачких бадњака не би било ни Васкрса на Кајмакчалану. Живио сам у многим државама: поред турског отоманског царства, у Србији, Црној Гори, па наставио у Краљевини СХС, Краљевини Југославији, ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ и СЦГ.

– Сећам се Првог светског рата и немаштине, неродних и гладних година када су људи били принуђени да за један килограм хлеба раде по најтежим условима пуних 15 дана. Тада су народ одржали коприва, сремуша и букови лист. Све те невоље пратиле су кроз цео живот. Таман кад је могло мало да проживи, избио је Други светски рат.

Кад је герила убила мог комшију Кувељића, сумња је пала на мене, морао сам да бежим. Кажу, нико га није убио, но четнички комита. Нисам имао куд, већ у четнике. Са четницима сам стигао до Купе, Врбаса, Козаре..., где смо имали жестоке окршаје са усташама. По слому четника вратио сам се у завичај. Пробијали смо се босанским беспућем два месеца и 19 дана. Ноћу смо ишли, а дању се договарали како да избегнемо заседе које су нас вребале на сваком кораку. Живот ми, моје дете, дође као камен и цвијет. Дође и прође, па се гура и памти што је добро и што су невоље – каже Вукола и наставља своју беседу:

– Мозак ме и вид хвала Богу добро служе, само што слабо чујем. Причаћу ти оно што ме боли и што ми се највише урезало у памћење. Кад они Аустријанци, ми смо их звали Швабе, окупираше Пљевља, наступише тешке муке... Харала је тешка болештина "шпањола", а гладне године су дошле скупа са незапамћеним терором. Опака болест је свакодневно узимала из појединих кућа по неколико жртава, поготово деце. Од ове болести неке су се фамилије утрле. Људе је ухватила паника, па би се унезверени упутили што даље од куће, у шуме, планине, ни сами не знајући куда, верујући да ће на тај начин избећи ову неман што је узимала недужне животе и проређивала укућане. Муке су то биле. Дешавало се да нема ко да сахрани поједине породице. Но, и то је прошло и не повратило се.

– Нема већег богатства од слоге. Породица ти је исто као и мајка, а таква треба да буде и држава. Штета је што су нам руководиоци растурили државу, дивну Југославију. Народ осиромашио, па је њиме лако владати и раздвајати – са сузама у очима и носталгијом за великом Југославијом говори Вукола о држави коју никад неће заборавити док буде жив.

У послератном периоду Вукола је радио као мајстор у селима пљеваљске, мојковачке и бјелопољске општине. Имао је златне руке, знао је да начини све што очима види. Подизао је куће, штале, радио столарију за куће, прозоре, врата, патосе... Последњих година бавио се израдом каца, као и пољопривредних алатки, грабаља, вила, по чему га многи из ових општина препознају. Не зна број каца које је направио. Каже да је једном домаћину направио кацу у коју је могло стати шест тона шљива, тако састављену да кап ракије из ње није могла изаћи.

На питање о дуговечности његовог оца Миладина који је живио 110 година, одговара:

– Живео је у невољама, немаштини и траумама. Доста је кроз свој век гладовао и "јадовао", ратовао у разним војскама, деца су му умирала. За неки комфор се тада није знало, већ се преживљавало. И поред свих недаћа, живио је 110 година. Из два брака имао је тринаесторо деце од којих је осам умрло. Слична судбина припала је и мени. Два пута сам се женио. Из првог брака имао сам седморо деце од којих је петоро живо, три сина и двије кћерке. Милета живи са мном, Драгослав у Хрватској, Нови Винодолски, Горски Котар, Лидија живи у Смедереву, Игор у Бечу, Митра у Гроцкој. Од њих имам девет унука и дванаест праунука. Хвала Богу, здрави су и живи и са њима се поносим. Други брак сам засновао 1974. године са Кристином Гачевић из Вруље. Дуговечност у нашој породици је наследна. Уз то иде здрава домаћа исхрана, млечни производи, без меса, поврће, воће. Не пушим, а кафу ретко пијем осим ујутру, уз чашицу добре јаке шљиве. И данас у врту помало радим, кад ми време дозвољава. О мени брину супруга, деца, унуци и праунуци. Кад су у могућности, посјећују ме. С пуно пажње и разумевања сви радо слушају како је било у моје време, а могу рећи да ми је протутњало тако брзо. Чини ми се, као дланом о длан.

– Моја животна лозинка је била "Лијепо са сваким". Мислим да ми је то и сачувало и здравље и памет – додаје Вукола.