Pamti begove i age

PLjEVLjA – U Vardarskoj ulici, u samom centru Pljevalja, živi jedan od najstarijih žitelja Crne Gore Vukola Marković. Tačan datum i godina njegovog rođenja u selu Stožer nisu zapisani, jer se to u ovim krajevima u tadašnje vreme nije zapisivalo, ali prema onom čega se Vukola seća on ima više od sto leta.
– U to vreme deca su umirala. Pre mene je umrlo četvoro dece koja nisu ni upisivana. Otac nije prijavio moje rođenje, mislio je da ću i ja umreti, pa me nije prijavio dok nisam poodrastao. U knjige je upisano da sam rođen 1906. godine u selu Stožer, kod Bijelog Polja. Tu sam živeo do 1964. godine, kada sam se preselio u Pljevlja. Dobro se sećam oslobođenja ovih krajeva od Turaka, tada sam imao oko desetak godina, a možda i koju više. Sećam se, čuvao sam tada ovce. Pucalo se, pa sam pitao zašto pucaju. Odgovorili su mi – propali Turci. Zato smatram da sam rođen pre 1906. godine – priča starina.

– Teško se tada živelo – seća se deda Vukola. – Sve je bilo tursko i svi smo za njih radili. Sećam se, po ceo dan smo čuvao stoku. Zapamtio sam turske age i begove i to vreme kada se kulučilo. Doživio sam i austrougarsku vlast, kao dete sam čuo da su je zvali "žuta monarhija", kao i plotune Prvog svetskog rata i proglas kralja Nikole koji je on uputio narodu. Kraljeva ratna proklamacija je čitana od kuće do kuće, od sela do sela, od katuna do katuna. Tada se pričalo – da nije bilo mojkovačkih badnjaka ne bi bilo ni Vaskrsa na Kajmakčalanu. Živio sam u mnogim državama: pored turskog otomanskog carstva, u Srbiji, Crnoj Gori, pa nastavio u Kraljevini SHS, Kraljevini Jugoslaviji, FNRJ, SFRJ, SRJ i SCG.

– Sećam se Prvog svetskog rata i nemaštine, nerodnih i gladnih godina kada su ljudi bili prinuđeni da za jedan kilogram hleba rade po najtežim uslovima punih 15 dana. Tada su narod održali kopriva, sremuša i bukovi list. Sve te nevolje pratile su kroz ceo život. Taman kad je moglo malo da proživi, izbio je Drugi svetski rat.

Kad je gerila ubila mog komšiju Kuveljića, sumnja je pala na mene, morao sam da bežim. Kažu, niko ga nije ubio, no četnički komita. Nisam imao kud, već u četnike. Sa četnicima sam stigao do Kupe, Vrbasa, Kozare..., gde smo imali žestoke okršaje sa ustašama. Po slomu četnika vratio sam se u zavičaj. Probijali smo se bosanskim bespućem dva meseca i 19 dana. Noću smo išli, a danju se dogovarali kako da izbegnemo zasede koje su nas vrebale na svakom koraku. Život mi, moje dete, dođe kao kamen i cvijet. Dođe i prođe, pa se gura i pamti što je dobro i što su nevolje – kaže Vukola i nastavlja svoju besedu:

– Mozak me i vid hvala Bogu dobro služe, samo što slabo čujem. Pričaću ti ono što me boli i što mi se najviše urezalo u pamćenje. Kad oni Austrijanci, mi smo ih zvali Švabe, okupiraše Pljevlja, nastupiše teške muke... Harala je teška boleština "španjola", a gladne godine su došle skupa sa nezapamćenim terorom. Opaka bolest je svakodnevno uzimala iz pojedinih kuća po nekoliko žrtava, pogotovo dece. Od ove bolesti neke su se familije utrle. Ljude je uhvatila panika, pa bi se unezvereni uputili što dalje od kuće, u šume, planine, ni sami ne znajući kuda, verujući da će na taj način izbeći ovu neman što je uzimala nedužne živote i proređivala ukućane. Muke su to bile. Dešavalo se da nema ko da sahrani pojedine porodice. No, i to je prošlo i ne povratilo se.

– Nema većeg bogatstva od sloge. Porodica ti je isto kao i majka, a takva treba da bude i država. Šteta je što su nam rukovodioci rasturili državu, divnu Jugoslaviju. Narod osiromašio, pa je njime lako vladati i razdvajati – sa suzama u očima i nostalgijom za velikom Jugoslavijom govori Vukola o državi koju nikad neće zaboraviti dok bude živ.

U posleratnom periodu Vukola je radio kao majstor u selima pljevaljske, mojkovačke i bjelopoljske opštine. Imao je zlatne ruke, znao je da načini sve što očima vidi. Podizao je kuće, štale, radio stolariju za kuće, prozore, vrata, patose... Poslednjih godina bavio se izradom kaca, kao i poljoprivrednih alatki, grabalja, vila, po čemu ga mnogi iz ovih opština prepoznaju. Ne zna broj kaca koje je napravio. Kaže da je jednom domaćinu napravio kacu u koju je moglo stati šest tona šljiva, tako sastavljenu da kap rakije iz nje nije mogla izaći.

Na pitanje o dugovečnosti njegovog oca Miladina koji je živio 110 godina, odgovara:

– Živeo je u nevoljama, nemaštini i traumama. Dosta je kroz svoj vek gladovao i "jadovao", ratovao u raznim vojskama, deca su mu umirala. Za neki komfor se tada nije znalo, već se preživljavalo. I pored svih nedaća, živio je 110 godina. Iz dva braka imao je trinaestoro dece od kojih je osam umrlo. Slična sudbina pripala je i meni. Dva puta sam se ženio. Iz prvog braka imao sam sedmoro dece od kojih je petoro živo, tri sina i dvije kćerke. Mileta živi sa mnom, Dragoslav u Hrvatskoj, Novi Vinodolski, Gorski Kotar, Lidija živi u Smederevu, Igor u Beču, Mitra u Grockoj. Od njih imam devet unuka i dvanaest praunuka. Hvala Bogu, zdravi su i živi i sa njima se ponosim. Drugi brak sam zasnovao 1974. godine sa Kristinom Gačević iz Vrulje. Dugovečnost u našoj porodici je nasledna. Uz to ide zdrava domaća ishrana, mlečni proizvodi, bez mesa, povrće, voće. Ne pušim, a kafu retko pijem osim ujutru, uz čašicu dobre jake šljive. I danas u vrtu pomalo radim, kad mi vreme dozvoljava. O meni brinu supruga, deca, unuci i praunuci. Kad su u mogućnosti, posjećuju me. S puno pažnje i razumevanja svi rado slušaju kako je bilo u moje vreme, a mogu reći da mi je protutnjalo tako brzo. Čini mi se, kao dlanom o dlan.

– Moja životna lozinka je bila "Lijepo sa svakim". Mislim da mi je to i sačuvalo i zdravlje i pamet – dodaje Vukola.