Појео вук магарца

Да ли би Милош Црњански прошао код комисије за националне пензије? Тешко, судећи на основу тога како се српска култура (три књижевна удружења, САНУ), град Београд и држава Србија односе према Задужбини Милоша Црњанског. На лобирање није пристајао, био је частољубив и прек, а ни његови књижевни ликови нису помирљивији од свог творца. ,,Зар да почнем да кличем са хуљама и нитковима, што ће све заборавити и плесати по згариштима!”, вели јунак ,,Дневника о Чарнојевићу”. Међутим, није у питању само његова непомирљивост, наслеђена нетрпељивост или идеолошка матрица. Суштина је у дугогодишњем спору са ,,темељним” вредностима које је промовисало једно време. Просечност има природну тенденцију да се наметне као врхунска вредност. Консеквентно томе, само онај ко се уклапа у владајућу интересну и вредносну мрежу може рачунати на бодове и гласове. Данашњи интелектуални естаблишмент не заостаје за пређашњом интелектуалном елитом у хватању бољег места за политичком трпезом, прилагођавајући критeријуме, естетске и моралне, свом или туђем апетиту. Уз мало свирања у дипле, које се добрим маркетингом може прикрити и, чак, продати као етика. На древно питање, ,,истина, шта је истина?”, ово време одговара: све је истина. Таква су и вредновања. Све може бити проглашено за врхунски квалитет, и све може бити прећутано или маргинализовано.

Али такви смо вековима. Још је Растко Немањић знао за ,,неспособног” и ,,некорисног” економа, ,,лењог у служби и неплодног”, који ,,даје својим рођацима или од манастира краде” (глава 14 Хиландарског типика, о избору иконома).

Вукове напомене о интелигенцији и управитељству као да су данас писане: ,,Да је српски народ имао људи од управе према себи, он би већ давно био свој и први међу европским народима”. Иво Андрић налази знакове ,,поремећених времена, када у први план избијају људи нездрави и непотпуни, који ствари воде наопако и странпутицом”. И тако даље. Један наказни систем мишљења и вредновања, условљен идеологијом и мрвицама власти, који нам је у наслеђе оставио густ сплет лажи, замењен је другим који саучествује у разарању свих духовних вредности. Српска култура је подељена на феуде, попут српске политичке ,,сцене” која је готово безнадежно испарцелисана. Међе и међице, непојамна глад и отимачина! Лобирање и слобирање! Ратно и антиратно профитерство! Имитација духа и интелектуална самохипноза! Агресивно порицање на једној и понизни ,,дух самопорицања” на другој страни. Кругови моћи сачували су своје позиције и бусије и чекају свој тренутак. Партијска структура владања задржана је кроз супротстављена удружења и институцију награде која замењује јубилеје, конгресе и прослављања… Од свега тога зависи како ће, шта, и кад бити вредновано у култури земље која може да се подичи са милион неписмених и милион гладних.

Шта бива после овогодишње доделе националних пензија која је покренула лавину питања? Ништа. Појео вук магарца. Многи су остали насамарени, али можете бити сигурни да ће се у некој новој додели националних пензија применити стара методологија. Невоља је у томе што уметници овога пута не могу да се пожале на државу. Сами су закували и замрсили ствар.

Националну пензију свакако треба додељивати, као награду и признање за дело од националног значаја, које надилази високопрофесионално ангажовање и има трајну уметничку вредност, и то не само у свом времену. Али, ко ће то да процени? Чеслав Милош је ,,савременом човеку” одрицао ,,право да будућност и прошлост мери сопственом мером”. Ни садашњост му не треба олако препустити, ту тек проради његова глад за признањима и новцем.

Шта, онда, да се ради?

Ништа. Лопату у руке. Велики је снег.

*Књижевник