Pojeo vuk magarca

Da li bi Miloš Crnjanski prošao kod komisije za nacionalne penzije? Teško, sudeći na osnovu toga kako se srpska kultura (tri književna udruženja, SANU), grad Beograd i država Srbija odnose prema Zadužbini Miloša Crnjanskog. Na lobiranje nije pristajao, bio je častoljubiv i prek, a ni njegovi književni likovi nisu pomirljiviji od svog tvorca. ,,Zar da počnem da kličem sa huljama i nitkovima, što će sve zaboraviti i plesati po zgarištima!”, veli junak ,,Dnevnika o Čarnojeviću”. Međutim, nije u pitanju samo njegova nepomirljivost, nasleđena netrpeljivost ili ideološka matrica. Suština je u dugogodišnjem sporu sa ,,temeljnim” vrednostima koje je promovisalo jedno vreme. Prosečnost ima prirodnu tendenciju da se nametne kao vrhunska vrednost. Konsekventno tome, samo onaj ko se uklapa u vladajuću interesnu i vrednosnu mrežu može računati na bodove i glasove. Današnji intelektualni establišment ne zaostaje za pređašnjom intelektualnom elitom u hvatanju boljeg mesta za političkom trpezom, prilagođavajući kriterijume, estetske i moralne, svom ili tuđem apetitu. Uz malo sviranja u diple, koje se dobrim marketingom može prikriti i, čak, prodati kao etika. Na drevno pitanje, ,,istina, šta je istina?”, ovo vreme odgovara: sve je istina. Takva su i vrednovanja. Sve može biti proglašeno za vrhunski kvalitet, i sve može biti prećutano ili marginalizovano.

Ali takvi smo vekovima. Još je Rastko Nemanjić znao za ,,nesposobnog” i ,,nekorisnog” ekonoma, ,,lenjog u službi i neplodnog”, koji ,,daje svojim rođacima ili od manastira krade” (glava 14 Hilandarskog tipika, o izboru ikonoma).

Vukove napomene o inteligenciji i upraviteljstvu kao da su danas pisane: ,,Da je srpski narod imao ljudi od uprave prema sebi, on bi već davno bio svoj i prvi među evropskim narodima”. Ivo Andrić nalazi znakove ,,poremećenih vremena, kada u prvi plan izbijaju ljudi nezdravi i nepotpuni, koji stvari vode naopako i stranputicom”. I tako dalje. Jedan nakazni sistem mišljenja i vrednovanja, uslovljen ideologijom i mrvicama vlasti, koji nam je u nasleđe ostavio gust splet laži, zamenjen je drugim koji saučestvuje u razaranju svih duhovnih vrednosti. Srpska kultura je podeljena na feude, poput srpske političke ,,scene” koja je gotovo beznadežno isparcelisana. Međe i međice, nepojamna glad i otimačina! Lobiranje i slobiranje! Ratno i antiratno profiterstvo! Imitacija duha i intelektualna samohipnoza! Agresivno poricanje na jednoj i ponizni ,,duh samoporicanja” na drugoj strani. Krugovi moći sačuvali su svoje pozicije i busije i čekaju svoj trenutak. Partijska struktura vladanja zadržana je kroz suprotstavljena udruženja i instituciju nagrade koja zamenjuje jubileje, kongrese i proslavljanja… Od svega toga zavisi kako će, šta, i kad biti vrednovano u kulturi zemlje koja može da se podiči sa milion nepismenih i milion gladnih.

Šta biva posle ovogodišnje dodele nacionalnih penzija koja je pokrenula lavinu pitanja? Ništa. Pojeo vuk magarca. Mnogi su ostali nasamareni, ali možete biti sigurni da će se u nekoj novoj dodeli nacionalnih penzija primeniti stara metodologija. Nevolja je u tome što umetnici ovoga puta ne mogu da se požale na državu. Sami su zakuvali i zamrsili stvar.

Nacionalnu penziju svakako treba dodeljivati, kao nagradu i priznanje za delo od nacionalnog značaja, koje nadilazi visokoprofesionalno angažovanje i ima trajnu umetničku vrednost, i to ne samo u svom vremenu. Ali, ko će to da proceni? Česlav Miloš je ,,savremenom čoveku” odricao ,,pravo da budućnost i prošlost meri sopstvenom merom”. Ni sadašnjost mu ne treba olako prepustiti, tu tek proradi njegova glad za priznanjima i novcem.

Šta, onda, da se radi?

Ništa. Lopatu u ruke. Veliki je sneg.

*Književnik