Варнице на крову света

Кина се заветовала да ће сузбити немире у узаврелим тибетанским областима и оптужила далај-ламу да је потпирио сукобе који су недавно избили у провинцији Сечуан, известила је Синхуа.

Напетост влада већ извесно време у деловима ове југозападне провинције насељеним Тибетанцима, где се у последњој години дана самоспалило најмање 20 будистичких свештеника тражећи независност Тибета.

Нова варница севнула је прошле недеље када су кинеске снаге безбедности убиле два брата Тибетанца која су учествовала у антивладиним нередима. Ројтерс је навео да су Ригсал и Самдруб Јеше недавно ликвидирани на Тибету, где су побегли после нереда 23. јануара у Лухуоу.

Овај округ у провинцији Сечуан био је поприште сукоба полиције и побуњених Тибетанаца, за које агенције оцењују да су били најжешћи од 2008, када је у Ласи, главном граду Тибета, дошло до нереда који су се проширили и на друге области насељене тибетанском мањином.

Кинески медији упозоравају на могућност нових нереда, посебно пред тибетанску нову годину, Лосар, која пада 22. фебруара, али и у марту када ће бити четири године од избијања крвавих нереда на Тибету.

Простран као два Тексаса, на површини од 1,2 милиона квадратних километара, Тибет са само три милиона становника чини осмину укупне кинеске територије, а Пекинг тврди да се неће одрећи Тибета ни под којим условима. И упорно понавља да Тибет има статус аутономног региона од 1951.

Од тада до данас о Тибету круже две приче. Прва је холивудска и говори о Тибету као висоравни чуда, рајској земљи Шангрила, где колају жуте ламаистичке чаролије и где ламе хране птице – покојницима.

Према холивудским филмовима о Тибету, престоница Ласа неодољиво мирише на јечмено пиво и тамјан, а људи ту долазе да би трагали за егзотичним и спиритуалним, што квари присуство наоружаних кинеских војника.

Тибет је митска чудесна земља на коју пројектујемо наше снове, каже холивудска звезда Ричард Гир, следбеник далај-ламе, док његов истомишљеник „мали Буда” Кијану Ривс тврди да тибетански будизам чини једну од основа хедонистичке њу-ејџ спиритуалности која је постала изузетно популарна на Западу.

Далај-лама, 76, спиритуални лидер Тибетанаца, уважена личност на Западу и добитник Нобелове награде за мир 1989, најзаслужнији је за садржај холивудске приче. Према њој, Кинези су на Тибету брутални освајачи и окупатори који разарају религиозну и културну традицију Тибета.

Кинеска прича је потпуно другачија. Тибет је у вазалским односима са Кином још од 13. века, у време династије Јуан. Никад није био Шангрила, него екстремно заостало феудално друштво које су обележавали беда, корупција и сукоби клерикалних кланова.

Ова небеска висораван на 4.900 метара некад је била, према кинеској верзији, легло педофила у монашким браон тогама, где су дечаци били слуге моћних лама. Тибет је увек имао извесну аутономију, али под будним оком кинеских императора, који су имали пресудан утицај на избор далај-ламе, панчен-ламе и других највиших религиозних личности на Тибету.

Изузетак је био у 19. веку када су Британци после победе у опијумским ратовима преузели Тибет као сферу својих интереса. Кинеска Црвена армија под вођством Мао Цедунга је 1951. умарширала на Тибет који је тада добио статус аутономног региона унутар кинеске државе.

Далај-лама, према оцени Пекинга, напустио је Тибет након неуспешне побуне 1959. и у граду Дарамсала, на северу Индије, формирао владу у егзилу. Кина сматра да далај-лама, „ђаво са људским ликом”, није потиснуо идеју о независности Тибета, иако „заговара зашећерене приче о аутономији”.

Последњих година Кина је ипак променила стратегију према Тибету. Деполитизована религија се толерише, чак и потпомаже. Кина се ослања више на етичку и економску колонизацију него на војну принуду.

То Ласу претвара у кинеску верзију Дизниленда где се данас нижу ламаистичке чајџинице и караоке-барови у будистичким тематским парковима за туристе са Запада.

Кинеска влада је раније била оптуживана за ханизацију Тибета (Хани чине 93 одсто становништва пренасељене Кине) и ограничавање људских, посебно религиозних права Тибетанаца и њихову малу заступљеност у политичкој структури аутономне области.

Пекинг подсећа да Тибетанци чине 90 одсто државних и политичких функционера на Тибету и да је све мање притужби на ограничење верских слобода. У обновљеним будистичким манастирима, од којих је већина тешко била оштећена у „културној револуцији”, сада има 120.000 лама.

Верује се да је за флексибилнију политику на Тибету посебно заслужан кинески председник Ху Ђинтао, који је некад дуго службовао у тој хималајској области. Страни посматрачи указују да је Ху иницирао и полузваничне контакте са далај-ламом.

Иако одбија да је Тибет било шта друго осим њена унутрашња ствар, Кина је, мењајући став према далај-лами, уважила две чињенице: да је он, уз помоћ Запада, релативно успешан у интернационализовању тибетанског питања и да, унутар тибетанског сепаратистичког покрета, заговара „средњи пут”, односно ширу аутономију унутар граница Кине.

Аналитичари, пак, указују да побуне на Тибету често проистичу и из ривалске потребе водећих западних сила, у првом реду САД, да Кини умање самопоуздање, да је у захукталом економском успону „повуку за рукав” и да јој укажу да је рањива у погледу људских права.

Кинески званичници кажу да су спремни на директне преговоре са далај-ламом само ако он јавно призна да је Тибет неодвојиви део Кине, што су уосталом прихватиле и све чланице УН. Сви осим далај-ламе, његових следбеника, многобројних симпатизера и Холивуда.

Две приче о Тибету, висоравни чуда и крову света, и даље трају.