Varnice na krovu sveta

Kina se zavetovala da će suzbiti nemire u uzavrelim tibetanskim oblastima i optužila dalaj-lamu da je potpirio sukobe koji su nedavno izbili u provinciji Sečuan, izvestila je Sinhua.

Napetost vlada već izvesno vreme u delovima ove jugozapadne provincije naseljenim Tibetancima, gde se u poslednjoj godini dana samospalilo najmanje 20 budističkih sveštenika tražeći nezavisnost Tibeta.

Nova varnica sevnula je prošle nedelje kada su kineske snage bezbednosti ubile dva brata Tibetanca koja su učestvovala u antivladinim neredima. Rojters je naveo da su Rigsal i Samdrub Ješe nedavno likvidirani na Tibetu, gde su pobegli posle nereda 23. januara u Luhuou.

Ovaj okrug u provinciji Sečuan bio je poprište sukoba policije i pobunjenih Tibetanaca, za koje agencije ocenjuju da su bili najžešći od 2008, kada je u Lasi, glavnom gradu Tibeta, došlo do nereda koji su se proširili i na druge oblasti naseljene tibetanskom manjinom.

Kineski mediji upozoravaju na mogućnost novih nereda, posebno pred tibetansku novu godinu, Losar, koja pada 22. februara, ali i u martu kada će biti četiri godine od izbijanja krvavih nereda na Tibetu.

Prostran kao dva Teksasa, na površini od 1,2 miliona kvadratnih kilometara, Tibet sa samo tri miliona stanovnika čini osminu ukupne kineske teritorije, a Peking tvrdi da se neće odreći Tibeta ni pod kojim uslovima. I uporno ponavlja da Tibet ima status autonomnog regiona od 1951.

Od tada do danas o Tibetu kruže dve priče. Prva je holivudska i govori o Tibetu kao visoravni čuda, rajskoj zemlji Šangrila, gde kolaju žute lamaističke čarolije i gde lame hrane ptice – pokojnicima.

Prema holivudskim filmovima o Tibetu, prestonica Lasa neodoljivo miriše na ječmeno pivo i tamjan, a ljudi tu dolaze da bi tragali za egzotičnim i spiritualnim, što kvari prisustvo naoružanih kineskih vojnika.

Tibet je mitska čudesna zemlja na koju projektujemo naše snove, kaže holivudska zvezda Ričard Gir, sledbenik dalaj-lame, dok njegov istomišljenik „mali Buda” Kijanu Rivs tvrdi da tibetanski budizam čini jednu od osnova hedonističke nju-ejdž spiritualnosti koja je postala izuzetno popularna na Zapadu.

Dalaj-lama, 76, spiritualni lider Tibetanaca, uvažena ličnost na Zapadu i dobitnik Nobelove nagrade za mir 1989, najzaslužniji je za sadržaj holivudske priče. Prema njoj, Kinezi su na Tibetu brutalni osvajači i okupatori koji razaraju religioznu i kulturnu tradiciju Tibeta.

Kineska priča je potpuno drugačija. Tibet je u vazalskim odnosima sa Kinom još od 13. veka, u vreme dinastije Juan. Nikad nije bio Šangrila, nego ekstremno zaostalo feudalno društvo koje su obeležavali beda, korupcija i sukobi klerikalnih klanova.

Ova nebeska visoravan na 4.900 metara nekad je bila, prema kineskoj verziji, leglo pedofila u monaškim braon togama, gde su dečaci bili sluge moćnih lama. Tibet je uvek imao izvesnu autonomiju, ali pod budnim okom kineskih imperatora, koji su imali presudan uticaj na izbor dalaj-lame, pančen-lame i drugih najviših religioznih ličnosti na Tibetu.

Izuzetak je bio u 19. veku kada su Britanci posle pobede u opijumskim ratovima preuzeli Tibet kao sferu svojih interesa. Kineska Crvena armija pod vođstvom Mao Cedunga je 1951. umarširala na Tibet koji je tada dobio status autonomnog regiona unutar kineske države.

Dalaj-lama, prema oceni Pekinga, napustio je Tibet nakon neuspešne pobune 1959. i u gradu Daramsala, na severu Indije, formirao vladu u egzilu. Kina smatra da dalaj-lama, „đavo sa ljudskim likom”, nije potisnuo ideju o nezavisnosti Tibeta, iako „zagovara zašećerene priče o autonomiji”.

Poslednjih godina Kina je ipak promenila strategiju prema Tibetu. Depolitizovana religija se toleriše, čak i potpomaže. Kina se oslanja više na etičku i ekonomsku kolonizaciju nego na vojnu prinudu.

To Lasu pretvara u kinesku verziju Diznilenda gde se danas nižu lamaističke čajdžinice i karaoke-barovi u budističkim tematskim parkovima za turiste sa Zapada.

Kineska vlada je ranije bila optuživana za hanizaciju Tibeta (Hani čine 93 odsto stanovništva prenaseljene Kine) i ograničavanje ljudskih, posebno religioznih prava Tibetanaca i njihovu malu zastupljenost u političkoj strukturi autonomne oblasti.

Peking podseća da Tibetanci čine 90 odsto državnih i političkih funkcionera na Tibetu i da je sve manje pritužbi na ograničenje verskih sloboda. U obnovljenim budističkim manastirima, od kojih je većina teško bila oštećena u „kulturnoj revoluciji”, sada ima 120.000 lama.

Veruje se da je za fleksibilniju politiku na Tibetu posebno zaslužan kineski predsednik Hu Đintao, koji je nekad dugo službovao u toj himalajskoj oblasti. Strani posmatrači ukazuju da je Hu inicirao i poluzvanične kontakte sa dalaj-lamom.

Iako odbija da je Tibet bilo šta drugo osim njena unutrašnja stvar, Kina je, menjajući stav prema dalaj-lami, uvažila dve činjenice: da je on, uz pomoć Zapada, relativno uspešan u internacionalizovanju tibetanskog pitanja i da, unutar tibetanskog separatističkog pokreta, zagovara „srednji put”, odnosno širu autonomiju unutar granica Kine.

Analitičari, pak, ukazuju da pobune na Tibetu često proističu i iz rivalske potrebe vodećih zapadnih sila, u prvom redu SAD, da Kini umanje samopouzdanje, da je u zahuktalom ekonomskom usponu „povuku za rukav” i da joj ukažu da je ranjiva u pogledu ljudskih prava.

Kineski zvaničnici kažu da su spremni na direktne pregovore sa dalaj-lamom samo ako on javno prizna da je Tibet neodvojivi deo Kine, što su uostalom prihvatile i sve članice UN. Svi osim dalaj-lame, njegovih sledbenika, mnogobrojnih simpatizera i Holivuda.

Dve priče o Tibetu, visoravni čuda i krovu sveta, i dalje traju.