Сенилна старица Маргарет

Берлин- „Хвала вам што сте ми смањили нос на овим цртежима”, духовито али и видно дирнута, прокоментарисала је дива Мерил Стрип поклон који је на Дан заљубљених примила од руског новинара који ју је током прес конференције даривао руским бабушкама са њеним ликом.

 Срдачно дочекана на Берлиналу, одмах пошто је у Лондону примила Бафту за најбољу улогу, у филму „Челична леди” Филиде Лојд, Мерил Стрип је са лакоћом дигла Берлин на ноге. После свечане пројекције овог филма уручен јој је почасни „Златни медвед” за животно дело. Шездесетдвогодишња власница два Оскара, рекла је у Берлину да је „најтеже бити нов и изненадити саму себе, као што је тешко и носити се са очекивањима”, да у сваком филму „настоји да нађе сличност са особом коју глуми, па је тако нашла и сличност и са некадашњом британском премијерком Маргарет Тачер”, чији лик бравурозно тумачи у филму Лојдове. О самој Тачеровој, Мерил Стрип је рекла да сматра да је отворила врата многим женама у политици, јер током 70-их и 80-их није било жена на високим политичким положајима или на челним местима великих компанија, тако да се Тачерова „може сматрати и феминисткињом хтела то она или не”, додајући још да никада не суди лику којег глуми, па тако није судила ни „челичној леди”.

 Што се самог филма тиче, после његове берлинске пројекције, јасно је код британске и америчке критике прошао прилично слабо. Живот политичарке која је кључно обликовала савремену владајућу идеологију у Великој Британији и која је имала велики утицај на све западне конзервативце, редитељка Филида Лојд поставила је као прилично фарсични водвиљ о сенилној старици. Прескочена су сва кључна политичка поглавља у каријери жене коју су са разлогом звали „челична леди” и прича се свела углавном на њен однос са супругом Денисом (Џим Бродбент) који јој се привиђа годинама после његове смрти, на однос са ћерком и сином (близанцима) због којих никада није скидала своју чувену двоструку бисерну огрлицу, и на нешто што се може сматрати биографском лустрацијом ове некада моћне жене. Шта год ко мислио о политици Тачерове, заслужила је бољи филм. Ипак, због Мерил Стрип и Џима Бродбента, публика му тешко може одолети.

 У главном програму осим „Барбаре” Кристијана Пецолда који је још увек на првом месту критичарских листа, високо се котира и филм „Табу” некадашњег португалског критичара, а сада све веће редитељске звезде Мигела Гомеса. Његов „Табу” је шармантна игра са наративним конвенцијама романа и филма, авантуристичка потрага за круговима уметности у црно-белој техници и старомодно квадратним форматима и дводелна студија о егоцентричној жени званој Аурора због чије се изгубљене љубави један истраживач у Африци бацио међу крокодиле. Гомес се снажно игра и са свим познатим сликама и појмовима у заједничкој људској меморији, показујући заправо њихову празнину – од идеје великог белог ловца на афричком континенту, до службеника који узимају све здраво за готово и појма социјализам, који ставља тачку на све конфликте. Понудио необичну филмску поему коју је сасвим добро прихватила и публика.

 Као занимљив, али не и изузетан, показао се и филм  „Заробљеница” филипинског мајстора насилног натурализма Бриљантеа Мендозе. Реконструишући истинити догађај из 2001. године, када су исламски екстремистички герилци отели туристе и локално хотелско особље на острву Палаван и држали их као таоце седам месеци, Мендоза је занимљиво показао разлику у понашању Западњака (очајне жртве) и отетих Филипинаца (фаталистичко прихватање ситуације) и главну, веома захтевну улогу, поверио неуништивој француској глумици Изабел Ипер, која је Мендозино вођење кроз филипинске прашуме прихватила са њој својственим дигнитетом и емотивном хладноћом.

 Атракцију је на Берлинале ових дана донео Стивен Содерберг са акционо-шпијунском лудоријом „Издаја” („Haywire” ). У причи о Мел, шпијунки и женском професионалном убици под уговором, чији лик изврсно тумачи професионална америчка кик-боксерка Ђина Карано (за све спроведене акције није јој био потребан дублер, а уз то је и веома лепа), један по један бивају „патосирани” и Антонио Бандерас и Ијан Мек Грегор и Матју Касовиц и Мајкл Фасбендер, а у метафоричком смислу и Мајкл Даглас. Содерберг нуди отворени крај, па се можда може очекивати да ће неуништива Мел наставити са својим акцијама још који пут.

---------------------------------

Прослављен Дан државности

 У балској дворани берлинског Хотела „Риц-Карлтон”, у присуству дипломатског кора, али и чланова екипе филма „Парада” Срђана Драгојевића и представника ФЦС-а, прослављен је Дан државности Републике Србије. Домаћин скупа, амбасадор Иво Висковић, госте је поздравио на немачком, енглеском и српском језику, срдачно их позвавши да се послуже српским специјалитетима (од куване ракије, па редом- до сарме), а онда се поименце захвалио нашим људима који живе и раде у Немачкој јер су, заправо, несебично спонзорисали овај изврсно организовани пријем (Амбасада за то нема средства). Штампане захвалнице из руку амбасадора тако су примили један од директора „Риц-Карлтона”, до кувара и конобара и других наших успешних Срба у Немачкој...