За поплаве неспремно 36 општина

С поплавама пре две године Србија је једва изашла на крај, али не пре него што су направиле штету од неколико стотина милиона динара. Лане је привреда јаукала због ниског водостаја који је више месеци држао бродове принудно укотвљене.

У 2012, цела наша земља, као и Европа, вероватно ће грцати у бујицама које неминовно следе само ако отопљавање буде нагло, па се раскрављене санте леда претворе у воду и потерају реке да покуљају у масивним изливима. Биће то, како сликовито описују у Дирекцији за воде, као да „пет најтежих киша падну одједном”. Ако до тога дође, Србија ће потоп дочекати без потпуне мапе плавних зона и 36 општина које нису положиле проверу способности да се изборе с великим изливима.

Пројекат мапирања плавних зона, истина, почео је 2010. године, мада се не може рећи да то много поправља утисак да држава касни у том послу. До краја ове године требало би да буде завршено мапирање леве и десне обале Дунава између Земуна и Ђердапа, као и плавних зона у сливу Мораве, што обухвата већину земље. Европска унија је за израду студије донирала два милиона евра, а могуће је да ће нам поклонити и новац којим ће у наредне три године бити подмирени трошкови мапирања и осталих водотокова.

Наслеђени систем обалоутврда и насипа није лош, плављена су махом била небрањена подручја, али неопходно је ревидирати и линије одбране и планове за случај невоља.

– Убудуће ћемо имати тачну пројекцију површина које ће бити поплављене у различитим случајевима – ако надођу педесетогодишње, стогодишње или хиљадугодишње воде. Прорачунаћемо вероватноћу појаве ове или оне количине воде, сравнити те податке с локалном топографијом, одредити докле би се вода могла слободно разлити и где би је зауставиле природне бране, а на којим местима бисмо онда морали да поставимо вештачке препреке. Мапе ће бити и основ за урбанистичко планирање, параметар за то да ли на неком месту градњу дозволити или је строго забранити – каже Никола Марјановић, директор „Србија вода”.

За ограничавање градње у зонама изложеним великим водама држава је закаснила, јер су многе куће и читава насеља већ подигнути на пољопривредном и шумском земљишту, у појасевима где никакво настањивање ни до сада није било дозвољено. Мапирање плавних зона ће, ипак, послужити и њиховој заштити, јер ће показати да ли је постало нужно да се бедеми повисе, продуже или истуре.

– Размотрићемо и ту опцију, али грађани морају бити свесни тога да ни код нас ни у свету апсолутна заштита од поплава није могућа, нарочито тамо где је градња с разлогом била забрањена. Важност мапа плавних зона је и у томе што ће се по њима осигуравајућа друштва моћи равнати када процењују да ли да неком домаћинству одобре полису за случај поплава и колика њена цена треба да буде. Грађани ће тако на себе преузети одговорност ако зидају кућу у крају који је у већој опасности од поплава. Плаћаће већу цену а, ако се нешто деси, одштету ће им исплаћивати осигуравајуће куће а не држава, чега нема нигде сем у Србији, јер ниједна држава нема довољно велика средства да би оклопила сваку реку – наводи Марјановић.

Нових насипа ће, готово је извесно, ипак бити. Да су они неопходни, држава је већ схватила, тако да су инвестиције већ покренуте.

– У последње четири године, подигли смо објекте који пружају већу безбедност за 1,2 милиона становника и 374.000 хектара. Од педесетогодишњих вода смо добро заштићени, од хиљадугодишњих, наравно, слабије, али сад треба видети на коликом простору нам је потребан систем одбране који би и њима одолео – каже Александар Продановић, директор Дирекције за воде.

Способност многих локалних самоуправа да се бране од поплава, мерена целовитошћу њихових планова за те непогоде и стањем неопходне инфраструктуре и опреме, није се показала завидном последњи пут када је била на искушењу, пре две године. Од тада је 86 општина прошло кроз програм УСАИД-а, након којег су добиле сертификат да су спремне за невоље с великим изливима река.

– Лани је држава спровела мониторинг локалних самоуправа којим се утврђивало да ли су предузеле све што је неопходно за ефикасну одбрану од поплава. Позитивну оцену су добиле 102 општине, а 36 нису. Пре свега, ту је реч о основном – да ли су канали за одводњавање очишћени од муља и осталог ђубрета које се у њих сипа. Изговор за тај посао не може бити оно чувено „нема пара” – наводи Предраг Марић, начелник Сектора за ванредне ситуације МУП-а.

Одбрана Србије од поплава је у последњих неколико година постала тежа, јер су количине воде које улазе у наше водотоке кудикамо веће него раније.

– Разни фактори су на то утицали. Европа је своје воде каналисала, дешавају се климатске промене, Дунав временом мења конфигурацију корита – све то је помало условило повећање улазних хидрограма – објашњава Милан Димкић, директор Института за водопривреду „Јарослав Черни”.