Мит – против коначности

Није никакво откриће ако кажемо да се човек, као једино свесно живо биће, најтеже мири са својом коначношћу, без обзира што му је наука последњих деценија и година понудила неке од могућнсти да час вечног одласка на неки начин одложи и продужи. Најпре је то била криогенизација, дубоко замрзавање до неког могућег дана кад ће неки генијални ум, моћан као сам творац, пронаћи начин да оне који су имали новца подвргну себе тој методи, верујући да ће једног дана поново бити људи као што су некад били. Потом је измишљено клонирање које човеку омогућава да створи копију свог бића, и тако продужи своје трајање. Нажалост показало се да је еуфорија са овцом Доли била кратког даха, јер клон ни издалека није могао да издржи оно што може природно рођено живо биће.

Ни стари народи, чак наш најближи предак неандерталац, уз потребу и жељу да остави о себи неки траг, сликајући задивљујуће сцене из свог живота на зидовима пећина у којима је живеo није био задовољан само "неживим" доказима о свом постојању. И он је схватао да је неопозиво смртан и да мора пронаћи неки други начин који би га колико-толико задовољио. Тада су, ваљда, настали први митови. У својој оскудној стваралачкој машти стварао је митове, који је требало да премосте онај заувек коначни и неопозиви јаз – јаз између живота и смрти. Била је то последња спасоносна сламка за коју је могао да се ухвати, што показују археолошка ископавања из доба палеолита и неолита, односно предмети које је стављао уз покојника. Тако је мит постао најстарија човекова одбрана од вечне коначности. Том темом бави се у својој књизи Карен Армстронг, коју је под насловом "Кратка историја мита" објавила "Геопоетика", у преводу Зорице Ђерговић Јоксимовић.

Богатство грчког мита

Прави процват мит је доживео у време античке Грчке. Ниједан народ као стари Грци није створио читаву галерију митова, којима су се, без обзира на то што су сваки дан на агори расправљали о најумнијим филозофским питањима, користећи при том дијалог као облик раправљања, "бранили" од оне друге стране коју су назвали метафизичком. Схватајући боље, не само од народа који су живели у њихово време, него и од нас данас, колики је значај мита, населили су и земљу, и небо и воду, читав космос митовима, којима су премошћивали јаз између видљивог и невидљивог света између своје коначности и неке могуће бесконачности.

Један други народ, далеко старији и цивилизацијски дуговечнији од Грка – стари Египћани, од којих су Грци многа учења преузели, а неки и били ученици тебанских свештеника – такође је имао своје митове, али не у толиком броју и тако систематизоване као што је то урадио народ који је ударио темеље свему ономе што данас називамо европским. Египатски систем мишљења, ако се тако може рећи, био је далеко затворенији и непријемчив за друга, чак и сопствена открића и искуства.

То му је омогућило вишемиленијумско трајање, али без помака и сумње у оно што јесте. Имали су своје врховно божанство, његовог сина, оличеног у фараону и сјајну звезду у сазвежђу Орион, очекујући да ће се отуда сви једног дана вратити у мумифицирано тело у добро скривеним гробницама. За њих мит није имао значење које је касније добио (одбрана од коначности), без обзира што су имали евидентне доказе да се "нико отуда није вратио", како је бојажљиво записао један египатски писар. Други је отишао још даље, исписујући на папирусу сумње незамисливе за фараонски Египат. У чувеном берлинском папирусу (назив је добио по томе што се чува у Берлинском музеју), после силних бројки о приходима и расходима свог господара, одједном је из њега хрупило сазнање о бесмислености свега што ради.

Временски, тај наш давни предак бави се за оно време једном сасвим јеретичком темом. Као да је јунак неког Камијевог дела, тај староегипатски писар, колико је у науци познато, скинуо је први пут све маске, и златне и дрвене, па и оне симболичке, оставивши по страни све оне поменуте бројке о фараоновом домаћинству, да би се кроз питање о смислу живота позабавио проблемом – самоубиства! И први превод папируса "Разговор уморног од живота са душом" говори да никаква веровања, церемонијална сахрањивања, проповеди тебанских свештеника не могу појединца да заштите да једног дана посумња у све, и у то давно магијско време запита се о смислу живота.

Трагични расцеп

После процвата у Старом веку, у временима која су следила, најпре у шеснаестом и седамнаестом, а потом у доба рационализма и просвећености, кад је знање постало моћ којом се могло овладати светом, мит је био потпуно потиснут и чак презрен као нижи облик мишљења. Условно речено, нови мит постала је наука, која је с крилатицом "Знање је моћ" потпуно потиснула и чак презрела митско мишљење. Без обзира што је и наш континент добио назив по једном миту – миту о принцези Еуропи у коју се заљубио врховни грчки бог Зевс, филозофи и научници преузели су од старих Грка само онај део знања који рационално може да се докаже и да одговарајуће резултате.

Тријумф знања и науке био је толико очаравајући да је на почетку двадесетог века Ниче узвикнуо: "Бог је мртав", што је на известан начин било тачно, јер није имао шта да тражи у друштву које је у сталном прогресу видело своју будућност.

"Нови јунак западног друштва", пише ауторка, "био је научник или изумитељ, који се отискује у неистражена царства зарад добробити друштва". Логос је потиснуо митос, а да се притом нико није запитао о хармонији која је између њих постојала у античкој Грчкој. Могли бисмо, чак, рећи да што је логос све више напредовао, људи су се осећали све несигурнијим. Негде дубоко у њиховом несвесном обитавао је стари митос, чувајући у себи скривени смисао постојања.

Требало је сачекати појаву уметника, књижевника и сликара, који су у својим делима наслутили да је човек нашег времена несрећан и да му нешто недостаје. Ауторка наводи пример Малколма Лаурија и његовог романа "Испод вулкана", чија се радња одвија у Мексику, где оно погубно западно раздвајање логоса и митоса није дотакло људско осећање света и утицало на традиционално схватање митологије. У "игри привида" догађа се њихово спајање.

Уметност друге половине двадесетог века постала је на известан начин исцелитељска за човека, показавши му не само да је митологија уметничка форма, већ и део њих самих, део који их заједно са логосом чини људским бићем. Такав човек има срце и душу који га у хармонији са рационалним духом чине моћним ствараоцем новог, 21. века.