Mit – protiv konačnosti

Nije nikakvo otkriće ako kažemo da se čovek, kao jedino svesno živo biće, najteže miri sa svojom konačnošću, bez obzira što mu je nauka poslednjih decenija i godina ponudila neke od mogućnsti da čas večnog odlaska na neki način odloži i produži. Najpre je to bila kriogenizacija, duboko zamrzavanje do nekog mogućeg dana kad će neki genijalni um, moćan kao sam tvorac, pronaći način da one koji su imali novca podvrgnu sebe toj metodi, verujući da će jednog dana ponovo biti ljudi kao što su nekad bili. Potom je izmišljeno kloniranje koje čoveku omogućava da stvori kopiju svog bića, i tako produži svoje trajanje. Nažalost pokazalo se da je euforija sa ovcom Doli bila kratkog daha, jer klon ni izdaleka nije mogao da izdrži ono što može prirodno rođeno živo biće.

Ni stari narodi, čak naš najbliži predak neandertalac, uz potrebu i želju da ostavi o sebi neki trag, slikajući zadivljujuće scene iz svog života na zidovima pećina u kojima je živeo nije bio zadovoljan samo "neživim" dokazima o svom postojanju. I on je shvatao da je neopozivo smrtan i da mora pronaći neki drugi način koji bi ga koliko-toliko zadovoljio. Tada su, valjda, nastali prvi mitovi. U svojoj oskudnoj stvaralačkoj mašti stvarao je mitove, koji je trebalo da premoste onaj zauvek konačni i neopozivi jaz – jaz između života i smrti. Bila je to poslednja spasonosna slamka za koju je mogao da se uhvati, što pokazuju arheološka iskopavanja iz doba paleolita i neolita, odnosno predmeti koje je stavljao uz pokojnika. Tako je mit postao najstarija čovekova odbrana od večne konačnosti. Tom temom bavi se u svojoj knjizi Karen Armstrong, koju je pod naslovom "Kratka istorija mita" objavila "Geopoetika", u prevodu Zorice Đergović Joksimović.

Bogatstvo grčkog mita

Pravi procvat mit je doživeo u vreme antičke Grčke. Nijedan narod kao stari Grci nije stvorio čitavu galeriju mitova, kojima su se, bez obzira na to što su svaki dan na agori raspravljali o najumnijim filozofskim pitanjima, koristeći pri tom dijalog kao oblik rapravljanja, "branili" od one druge strane koju su nazvali metafizičkom. Shvatajući bolje, ne samo od naroda koji su živeli u njihovo vreme, nego i od nas danas, koliki je značaj mita, naselili su i zemlju, i nebo i vodu, čitav kosmos mitovima, kojima su premošćivali jaz između vidljivog i nevidljivog sveta između svoje konačnosti i neke moguće beskonačnosti.

Jedan drugi narod, daleko stariji i civilizacijski dugovečniji od Grka – stari Egipćani, od kojih su Grci mnoga učenja preuzeli, a neki i bili učenici tebanskih sveštenika – takođe je imao svoje mitove, ali ne u tolikom broju i tako sistematizovane kao što je to uradio narod koji je udario temelje svemu onome što danas nazivamo evropskim. Egipatski sistem mišljenja, ako se tako može reći, bio je daleko zatvoreniji i neprijemčiv za druga, čak i sopstvena otkrića i iskustva.

To mu je omogućilo višemilenijumsko trajanje, ali bez pomaka i sumnje u ono što jeste. Imali su svoje vrhovno božanstvo, njegovog sina, oličenog u faraonu i sjajnu zvezdu u sazvežđu Orion, očekujući da će se otuda svi jednog dana vratiti u mumificirano telo u dobro skrivenim grobnicama. Za njih mit nije imao značenje koje je kasnije dobio (odbrana od konačnosti), bez obzira što su imali evidentne dokaze da se "niko otuda nije vratio", kako je bojažljivo zapisao jedan egipatski pisar. Drugi je otišao još dalje, ispisujući na papirusu sumnje nezamislive za faraonski Egipat. U čuvenom berlinskom papirusu (naziv je dobio po tome što se čuva u Berlinskom muzeju), posle silnih brojki o prihodima i rashodima svog gospodara, odjednom je iz njega hrupilo saznanje o besmislenosti svega što radi.

Vremenski, taj naš davni predak bavi se za ono vreme jednom sasvim jeretičkom temom. Kao da je junak nekog Kamijevog dela, taj staroegipatski pisar, koliko je u nauci poznato, skinuo je prvi put sve maske, i zlatne i drvene, pa i one simboličke, ostavivši po strani sve one pomenute brojke o faraonovom domaćinstvu, da bi se kroz pitanje o smislu života pozabavio problemom – samoubistva! I prvi prevod papirusa "Razgovor umornog od života sa dušom" govori da nikakva verovanja, ceremonijalna sahranjivanja, propovedi tebanskih sveštenika ne mogu pojedinca da zaštite da jednog dana posumnja u sve, i u to davno magijsko vreme zapita se o smislu života.

Tragični rascep

Posle procvata u Starom veku, u vremenima koja su sledila, najpre u šesnaestom i sedamnaestom, a potom u doba racionalizma i prosvećenosti, kad je znanje postalo moć kojom se moglo ovladati svetom, mit je bio potpuno potisnut i čak prezren kao niži oblik mišljenja. Uslovno rečeno, novi mit postala je nauka, koja je s krilaticom "Znanje je moć" potpuno potisnula i čak prezrela mitsko mišljenje. Bez obzira što je i naš kontinent dobio naziv po jednom mitu – mitu o princezi Europi u koju se zaljubio vrhovni grčki bog Zevs, filozofi i naučnici preuzeli su od starih Grka samo onaj deo znanja koji racionalno može da se dokaže i da odgovarajuće rezultate.

Trijumf znanja i nauke bio je toliko očaravajući da je na početku dvadesetog veka Niče uzviknuo: "Bog je mrtav", što je na izvestan način bilo tačno, jer nije imao šta da traži u društvu koje je u stalnom progresu videlo svoju budućnost.

"Novi junak zapadnog društva", piše autorka, "bio je naučnik ili izumitelj, koji se otiskuje u neistražena carstva zarad dobrobiti društva". Logos je potisnuo mitos, a da se pritom niko nije zapitao o harmoniji koja je između njih postojala u antičkoj Grčkoj. Mogli bismo, čak, reći da što je logos sve više napredovao, ljudi su se osećali sve nesigurnijim. Negde duboko u njihovom nesvesnom obitavao je stari mitos, čuvajući u sebi skriveni smisao postojanja.

Trebalo je sačekati pojavu umetnika, književnika i slikara, koji su u svojim delima naslutili da je čovek našeg vremena nesrećan i da mu nešto nedostaje. Autorka navodi primer Malkolma Laurija i njegovog romana "Ispod vulkana", čija se radnja odvija u Meksiku, gde ono pogubno zapadno razdvajanje logosa i mitosa nije dotaklo ljudsko osećanje sveta i uticalo na tradicionalno shvatanje mitologije. U "igri privida" događa se njihovo spajanje.

Umetnost druge polovine dvadesetog veka postala je na izvestan način isceliteljska za čoveka, pokazavši mu ne samo da je mitologija umetnička forma, već i deo njih samih, deo koji ih zajedno sa logosom čini ljudskim bićem. Takav čovek ima srce i dušu koji ga u harmoniji sa racionalnim duhom čine moćnim stvaraocem novog, 21. veka.