Водич кроз апатију

Живимо у стању ванредне ситуације. Због снега. Ја бих пре рекао да живимо у стању опсадног расположења на граници историјске, па чак и психолошке регресије. У стању концепције Србије која саму себе негира, где се јављају концепти државе без територије, заједнице без држављанства, државе-етније. Србија ушанчена пред навалом Интернета, ММФ-а, новог доба, евра и Стразбура, мултикултурализма и глобалног тржишта? Србија, у којој политички лидери не морају да читају Нострадамуса, за њих се крај света директно поклапа са крајем њиховог мандата и зато је њихова тактика краткорочна, без икакве генерацијске стратегије. Апсурд је да ни српски тајкуни ни српски сиромаси не осећају да имају своје представнике на политичком плану, а политички је живот затворен у један све мањи центар. Истина, за тајкуне то није и потпуно доказано... Страначки је систем, због свега, а пре свега због корупције, на граници дискредитације, док политички систем више не успева да успостави контролу над целокупном националном територијом. У тим околностима ускоро треба да буду расписани избори.

С обзиром на драстичан раст интересовања ко ће победити и ко ће са ким у коалицију, што би рекла бивша браћа Хрвати ко ће с ким коалирати, колико ће бити апстинената или неважећих листића, можда је потребно представити ставове неких најважнијих странака које ће учествовати на изборима.

„Умерени српски апстиненти”: они су посвећени политици изричитог негласања, углавном су проевропски оријентисани, расположени за летовања у Грчкој и Турској. Став странке према евру је: опрезно запрепашћење.

„Српска скептична алијанса”: према последњим истраживањима ова странка остварује константан напредак, алијанса сматра да ће најбољи резултат постићи ако њени гласачи не изађу на изборе. Странка се противи фаворизoвању енглеског језика и есперанта на рачун српског језика. Став алијансе према евру је: параноичан.

„Странка за европску апатију”: ова партија има највише изгледа да Србију уведе у ЕУ. Има блиске везе са сличним странкама у Европи, са „Француском апатијом” и „Немачком незаинтересованошћу”. Главни проблем ове странке јесте убедити бираче да не изађу на гласање због стварне апатије, а не због тога што не знају да се избори одржавају. Став према евру: конструктивно неодређен.

„Странка збуњено-неопредељених”: у покушају да покажу да заиста имају своје мишљење, они могу нагло да скрену у било коју коалицију, ко да више. Испитивачи јавног мњења мисле како је ова партија ипак наклоњена „Умереним апстинентима”. Став према евру: стидљиво ишчекивање.

„Српска алијанса изнад дуге”: то су фанатичне присталице свеопште децентрализације. Посвећени су стварању европске супердржаве региона, са заједничком војском и укидањем свих националних особености. Став према евру: уздржано усхићење.

„Српска странка либералних лицемера”: потпуно проевропски настројене присталице, подржавају велике порезе и бесплатну струју те брисање дугова сиромашнима. Мото им је: „Немој да гласаш, али реци да си гласао“. Став према евру: лицемерна подршка.

„Лига српских крадљиваца листића”: лига позива све своје чланове да бојкотују изборе као израз протеста због нових гласачких листића. Став према евру: боље да се не објављује.

„Растрзани српски унитаристи”: обично крену на гласање, али скрену с пута. Став према евру: одушевљено збуњен.

Дакле, сви посланици горепоменутих наших странака добили су позив да присуствују прослави Дана државности у Скупштини Србије на којој су додељена државна одликовања заслужним појединцима и институцијама. Од опозиционих народних представника дошло је само њих двоје, остали ваљда нису могли због снежних сметова и леденица са кровова, што је скандалозно. Или је све то, заправо, само последица тога што очито немамо оно што друге земље имају, оно што сви чувају, оно чиме се јавно поносе и оно што не дају и бране до последњег даха. Ми немамо националну политичку елиту, ми немамо онај слој управљачке власти који је свестан шта је то национална одговорност и који има визију како остварити националне интересе.

Онда упалим ТВ, кад оно гардисти театрално корачају у парламенту и носе, мислим, примерак Сретењског устава. Други гардисти, иза говорнице свечано и у ставу мирно држе заставе. Схватам потребу за свечаном атмосфером, значај тренутка, али ми се чини да је употреба Гарде у Скупштини Србије већ на граници кича. Да не говорим о постројеним гардистима дуж степеница и црвеног тепиха на улазу у скупштину приликом јесењег почетка рада. Јер, гардисти, по неким анкетама, имају већи углед у народу од народних посланика. Још нам само фали да нам неки фактори у иностранству замере на милитаризацији парламента.