Среда, 28.07.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Умеће бити свој

Случајно сам приметио да сам пре шест година у ово време добио колумну у којој сам саопштавао своје ставове на различите догађаје или феномене „овде и тамо“.

Чешће куђен него хваљен, писао сам из недеље у недељу, неких 300 пута. Држао сам се свог мишљења, не водећи рачуна да ли је пробитачно, да ли припада матици или владајућој странци. Клонио сам се те проклете жеље да се неком допаднем.

Проглашаван сам за извођача нечијих радова. Антиамеричких – док сам се обрушавао на брутално бестидну политику Џорџа В. Буша, антисемитских – кад сам извештавао о разарањима Бејрута, антисрпских – када сам заступао став да Србија неће сачувати Косово, антируских – када сам упозоравао да из једне глобалне еуфорије не треба да скочимо у другу.

Аутентичне критичаре ценим. Такве критике не прихватам. Жао ми је оних који нису у стању да схвате да писана реч не мора обавезно да буде у нечијем власништву, уносна акција пословног или политичког капитала.

Време је, изгледа, за јавну исповест.

Одрастао сам у високо политизованој породици. Мој покојни отац био је париски ђак, предратни професор математике и инжењер оптике, потом прослављени партизански генерал, народни херој.

Имао сам, дакле – без сопствених заслуга или кривице – прилику да живим власт. „Највећу сласт од свих овоземаљских“, сећам се како је говорио велики интелектуалаци циник тог времена: министар иностраних послова Коча Поповић.

Имао сам као беба привилегију да из кабинета Ј. Б. Тита добијам таблу сланине да бих залечио неки екцем коже. Возио се америчким колима када је Југославија раскрстила са Стаљином. Летовао на Брионима. Одрастао у нечијим кућама пре него што је отац рекао да хоће да станује само у кући коју ће му изградити ЈНА.

Потом сам доживео другу страну власти. Отац је рано, 1962, Брозовим декретом послат у пензију. Имао сам тада довољно година да доживим заглушујућу тишину која се, попут прислушних уређаја, раширила око моје „окужене“ породице. Имао сам недовољно година да разумем охолу природу власти.

Схватио сам касније. Ако верујете да то оставља трагове, као што признају Алекса Ђилас на телевизији или Борис Тадић на свом званичном сајту, онда поверујте и мени.

„Пензионер је“, говорио сам оцу, „нешто као получовек.“ Биће да га је у 48. години та опаска озбиљно дирнула. Пожелео је да ме саветује. Рекао је отприлике:

„Ако се икада упустиш у нешто што је јавни посао, имај на уму један наук. Лако је пловити на врху таласа. Може да се зове страначки, интересни, какав год хоћеш. Не мораш ништа посебно да радиш, а вода те носи. Али, када талас крене надоле, падаш и ти. Нико те не пита колико заиста вредиш. Труди се зато да сам освајаш степенике живота. Када се испнеш и на њега станеш са две ноге, он је твој. Јесте спорије, али је сигурније. Мада у животу ништа није сигурно.“

Питате се сада одакле овакав увод. Па, завршио сам у јавном послу. Коментаришем и коментаришу ме. Прихватам да се читаоци не слажу са оценама које износим у својим колумнама, али поштујем право на различито мишљење.

Трудим се да не подлежем плимама. Осека се не плашим. Покушавам да не будем навијач, ако је то уопште могуће када промовишете и браните сопствене ставове, иако ме обузме страх од опаске да постоје два мишљења: моје и – погрешно.

Не подносим тоталитарност и искључивост. Толерантност ми је блиска и у најзажаренијим дебатама.

Овај посао подразумева да вас неки хвале а други пљују, понекад и буквално. „Добар дан,чаршијо“ на све четири стране не постоји – уколико заиста верујете у оно што сте спремни да јавно кажете или напишете.

Само расплети догађаја потврђују или демантују ваше написане речи. Све остало је навијаштво. Тренутна опчињеност, заслепљеност, послушност. Уколико бих у овом послу пет пута погрешио у капиталним проценама, потражио бих тезгу на Каленић пијаци.

Неког сам својевремено изиритирао предлогом да Србија буде међу првима која ће признати Косово. Данас се приближавамо прећутној сагласности о постојању независног суседа – уз једину разлику да га никад нећемо признати.

Они који се с мојим мишљењем и анализама не слажу, помислиће да је дошао тренутак личног ликовања. Писао је да ће Косово отићи, сада, ето, хоће да сеири.

Не, господо критичари. Ја сам само пре многих, користећи стечена знања, освајајући очеве степенике, упозоравао јер сам се дуго бавио Блиским истоком и израелско-палестинским конфликтом. Познајем и механизме функционисања Запада. Могли сте и ви да их упознате. Барем они који се сећају прецизних механизама завођења санкција.

Поновићу да не мислим да ова власт сноси кључну одговорност за ово што се догодило с Косовом. Иако лавовски део кривице припада времену Слободана Милошевића, ни он није једини. Има их пре њега јер је скорашња историја односа Срба и Албанаца на Космету историја сукцесивног тлачења. Хронологија једне или друге етничке доминације која се претварала у потпуну доминацију свеколиким животом.

Покушаји стварања заједништва једноставно нису постојали. Боро и Рамиз су идеализована флоскула агитпроповског апарата која је све то покривала. Док није почело да пуца.

Дијалог је морао да буде отворен раније, писао сам пре шест година, већ са закашњењем. Уместо дијалога, Косово је као „најскупља српска реч“ избачено на пиједестал недодирљивости. Убачено је у небески Пантеон, па је свака рационална расправа постајала богохулна доносећи њеним актерима атрибуте издајника. То добро знам.

Сматрам да овај посао по природи ствари мора да буде критичарски. Пишем о Цркви сматрајући да се недопустиво меша у световни живот државе која каже да је секуларна.

Корупција ме излуђује, али се, признајем, клоним персонализованих случајева када је велики новац у питању. Када неће тужилаштва, зашто бих ја?

Нисам револуционар. Посебно не у земљи у којој медији све више тону у мрак тајкунских манипулација и политичких комбинација.

Сматрам да је Србији у сваком смислу неопходан озбиљан преокрет, па ме нервира када се таква иницијатива олако и без много премишљања одбацује само зато што мисле да је обојена партијским бојама.

Не мислим одавно да ћемо лако и брзо ући у ЕУ.

Написано и потписано.

Пишем све ово понукан чистом случајношћу. Догодило ми се недавно да сам, у два наврата, на потпуно различитим местима, чекао пријатеље који су каснили. Тако сам хтео не хтео слушао разговоре око себе.

Први локалитет, кафић на гласу, омогућио ми је да чујем како се група младих људи припрема за фронтални напад на италијанска скијалишта. Делују пристојно. Није им свака друга реч „брате“ и не носе златне кајле с великим крстом. Биће да су успешни. Неки нови урбани државни намештеници и предузетници.

Други локалитет, кафана која губи глас, окупила је – такође усред радног времена – групу гостију који су се жалили како не добијају послове. Помињали су слабашне функције које су имали код Слобе уверени да ће им њихов омиљени коалициони партнер сада у власти ипак омогућити да обнове она лепа банчења на Копаонику и Златибору.

Два локалитета, иста клима. Преовлађујући потреба за јахањем на таласу. Ослонац на групу, најбоље партијску.

Синдром коме власт и странке наше насушне обилато повлађују, регрутујући послушнике. Како наградити ову армију која умишља да је од велике користи друштву?

Корупцијом, брате, друже, господине. Намакни где стигнеш да би нахранио њихове апетите. Лековита табла сланине генералском детету данас звучи карикатурално. У моди су камиони и авиони. Напредујемо. Сваког дана, у сваком погледу.

Коментари68
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.