Да ли ће арбитража утврдити где је међа на Дунаву

Отворено питање границе између Србије и Хрватске на Дунаву требало би решити што је могуће пре. Не само зарад успостављања добросуседских односа и показивања Европи како овде постоји добра регионална сарадња, већ, како указују политички аналитичари, и због стварања што бољих претпоставки за разговоре о међусобном повлачењу тужбе за геноцид.

Недавно је из хрватског врха упућен позив Србији, али и БиХ, за постизање договора о границама. Прво је председник Иво Јосиповић предложио, уколико спорна питањане буду решена у билатералним преговорима, да се договори арбитража, тако што би свака свака земља предложила по двојицу арбитражних судија, а да се о петом судији стране заједнички усагласе. Убрзо, потом, хрватска министарка спољних и европских послова Весна Пусић поручила је да је арбитража увек могућа, али да су најбоља она решења која сама по себи побољшавају прекограничне односе.

Хрватска тренутно, у сарадњи с ЕУ, арбитражом решава проблем границе са Словенијом, а очекује се слично решење и с Црном Гором око спорне границе код Превлаке где је од 2002. на снази привремени режим.

Подсетивши да је гранични проблем у региону прво експлодирао у односима Хрватске са Словенијом, када је та земља пре две године блокирала пријем Хрватске у ЕУ, Предраг Симић, професор Факултета политичких наука, подсећа да је под притиском Брисела и Вашингтона дошло до формирања арбитраже, после чега је Словенија знатно омекшала свој став. Стога је, како каже Симић, било за очекивати да ће Хрватска сличан модел предложити и Србији. Загреб је још пре две године говорио о овом проблему, а тадашњи премијер Иво Санадер изјављивао је да се Хрватска као чланица ЕУ неће понашати према Србији као што се Словенија понашала према њима.

„Уколико проблем разграничења не би био решен билатералним преговорима између Србије и Хрватске, нема другог него да се иде на арбитражу”, сматра Симић. На питање коме се више жури, одговара да је Хрватска, завршила посао, будући да следеће године приступа ЕУ, а „само још мора да исполира свој имиџ”, да се у најбољем могућем светлу представи Бриселу. Кад је реч о Србији, Симић одлуку у вези са овим питањем не очекује у току предизборне кампање, мада сматра да ће то бити један од првих послова нове владе, ма ко да је формира.

Да ли треба ићи на арбитражу или не, према речима Миленка Креће, професора међународног права са Правног факултета у Београду, и није нека дилема. „Јер, ако се спор не може решити дипломатским путем, нема трећег начина, изузев да се иде на судско решавање.” У осталом, предлог за арбитражу увек је ствар коју треба подржати, јер „у основу тај предлог иде на примену правних правила, односно решење спора на бази међународног права”.

Објашњавајући да се израз арбитража у међународном праву понекад користи у ширем смислу – тако да обухвата и уговарање надлежности Међународног суда правде – и у техничком смислу, оцењује да је председник Јосиповић очигледноимао у виду арбитражу у техничком смислу. „Арбитражни суд, за разлику од Међународног суда, компонују саме странке у спору. Правило је да свака од њих именује тзв. парне арбитре, а непарног арбитра именују или заједнички, на основу споразума, а ако споразума нема, онда обично нека трећа инстанца именује тог непарног арбитра.” Како каже наш саговорник, у новије време тог непарног арбитра обично именује председник Међународног суда правде, што је, рецимо, био случај и са арбитражом за Брчко.

Да ли треба ићи на арбитражу која би решавала два спора, између Србије и Хрватске, Хрватске и БиХ, и између Србије и БиХ? Нашем саговорнику се чинида је за Србију повољније да се иде на арбитражу за сваки појединачни спор. У пракси, обично је случај да се арбитар кога именује једна страна у спору изјасни њој у прилог, тако да одлуку у ствари доноси онај непарни арбитар.

Професор Крећа наглашава и посебну вредност судског решавања спора пред арбитражом Међународног суда правде. „Ако се уговори надлежност Суда за решавање спора, тај спор се не сматра отвореним спором у политичком смислу речи.” То би онда значило да се приликом оцене да ли Србија испуњава критеријуме за кандидатуру или касније за улазак у ЕУ постојање овог спора не би сматрало и отвореним питањем.

С друге стране, Владимир Тодорић, директор Центра за нову политику, проблем разграничења посматра из још једног угла. Уз уверење да је неопходно убрзати разговоре с Хрватском о свим отвореним питањима која претходе повлачењу тужбе за геноцид, истиче да је ту, поред разграничења, и решавање питања избегличких права и имовинскиг права Срба у Хрватској, као и враћање културног блага. „Иако је постигнут неки напредак, мора још да се разговара о тим темама”, наглашава Тодорић, који мисли и да би разговоре о спорним питањима у оквиру председничке „тројке” (као што је то недавно било на Јахорини), требало спустити „с врха на један оперативни ниво”.

---------------------------------------------------------------------------

Хрватски предлог разграничења пресеца пловни пут Дунава 18 пута

Судећи према одговору који је влада Србије прошле године послала Европској комисији у вези са питањем разграничења са Хрватском, ставови две стране о протезању границе на Дунаву од уласка из Мађарске до Бачке Паланке, значајно се разликују. Србија заступа став да је граница на средини пловног пута на Дунаву, а хрватска страна заговара катастарску границу која би одступала од тока Дунава. Србија своју позицију темељи на Закону о установљењу и устројству Аутономне покрајине Војводина из 1945. године, а хрватски став подразумева да би граница пресецала међународни пловни пут реке Дунав 18 пута.

У међународној пракси је уобичајено да се на Дунаву, као значајној међународној пловној реци, примењује правило да граница следи линију најдубљих тачака њеног тока и по том принципу успешно је извршено разграничење Србије с Румунијом, Румуније и Бугарске, Мађарске и Словачке. Хрватска, међутим, тражи поштовање предратних граница катастарских општина које се протежу на обе обале Дунава.

Уз навођење да је Србија „спремна да се спор што пре превазиђе и постигне непосредни договор”,истакнуто је и да је састанцима Међудржавне дипломатске комисије за државну границу, у априлу 2010. године у Загребу и у новембру исте годинеу Београду, деблокиран застој у преговорима око границе. Иако се о детаљима рада те комисије мало зна у јавности, очигледно је да се није баш много одмакло у решавању несугласица између две државе.