Da li će arbitraža utvrditi gde je međa na Dunavu

Otvoreno pitanje granice između Srbije i Hrvatske na Dunavu trebalo bi rešiti što je moguće pre. Ne samo zarad uspostavljanja dobrosusedskih odnosa i pokazivanja Evropi kako ovde postoji dobra regionalna saradnja, već, kako ukazuju politički analitičari, i zbog stvaranja što boljih pretpostavki za razgovore o međusobnom povlačenju tužbe za genocid.

Nedavno je iz hrvatskog vrha upućen poziv Srbiji, ali i BiH, za postizanje dogovora o granicama. Prvo je predsednik Ivo Josipović predložio, ukoliko sporna pitanjane budu rešena u bilateralnim pregovorima, da se dogovori arbitraža, tako što bi svaka svaka zemlja predložila po dvojicu arbitražnih sudija, a da se o petom sudiji strane zajednički usaglase. Ubrzo, potom, hrvatska ministarka spoljnih i evropskih poslova Vesna Pusić poručila je da je arbitraža uvek moguća, ali da su najbolja ona rešenja koja sama po sebi poboljšavaju prekogranične odnose.

Hrvatska trenutno, u saradnji s EU, arbitražom rešava problem granice sa Slovenijom, a očekuje se slično rešenje i s Crnom Gorom oko sporne granice kod Prevlake gde je od 2002. na snazi privremeni režim.

Podsetivši da je granični problem u regionu prvo eksplodirao u odnosima Hrvatske sa Slovenijom, kada je ta zemlja pre dve godine blokirala prijem Hrvatske u EU, Predrag Simić, profesor Fakulteta političkih nauka, podseća da je pod pritiskom Brisela i Vašingtona došlo do formiranja arbitraže, posle čega je Slovenija znatno omekšala svoj stav. Stoga je, kako kaže Simić, bilo za očekivati da će Hrvatska sličan model predložiti i Srbiji. Zagreb je još pre dve godine govorio o ovom problemu, a tadašnji premijer Ivo Sanader izjavljivao je da se Hrvatska kao članica EU neće ponašati prema Srbiji kao što se Slovenija ponašala prema njima.

„Ukoliko problem razgraničenja ne bi bio rešen bilateralnim pregovorima između Srbije i Hrvatske, nema drugog nego da se ide na arbitražu”, smatra Simić. Na pitanje kome se više žuri, odgovara da je Hrvatska, završila posao, budući da sledeće godine pristupa EU, a „samo još mora da ispolira svoj imidž”, da se u najboljem mogućem svetlu predstavi Briselu. Kad je reč o Srbiji, Simić odluku u vezi sa ovim pitanjem ne očekuje u toku predizborne kampanje, mada smatra da će to biti jedan od prvih poslova nove vlade, ma ko da je formira.

Da li treba ići na arbitražu ili ne, prema rečima Milenka Kreće, profesora međunarodnog prava sa Pravnog fakulteta u Beogradu, i nije neka dilema. „Jer, ako se spor ne može rešiti diplomatskim putem, nema trećeg načina, izuzev da se ide na sudsko rešavanje.” U ostalom, predlog za arbitražu uvek je stvar koju treba podržati, jer „u osnovu taj predlog ide na primenu pravnih pravila, odnosno rešenje spora na bazi međunarodnog prava”.

Objašnjavajući da se izraz arbitraža u međunarodnom pravu ponekad koristi u širem smislu – tako da obuhvata i ugovaranje nadležnosti Međunarodnog suda pravde – i u tehničkom smislu, ocenjuje da je predsednik Josipović očiglednoimao u vidu arbitražu u tehničkom smislu. „Arbitražni sud, za razliku od Međunarodnog suda, komponuju same stranke u sporu. Pravilo je da svaka od njih imenuje tzv. parne arbitre, a neparnog arbitra imenuju ili zajednički, na osnovu sporazuma, a ako sporazuma nema, onda obično neka treća instanca imenuje tog neparnog arbitra.” Kako kaže naš sagovornik, u novije vreme tog neparnog arbitra obično imenuje predsednik Međunarodnog suda pravde, što je, recimo, bio slučaj i sa arbitražom za Brčko.

Da li treba ići na arbitražu koja bi rešavala dva spora, između Srbije i Hrvatske, Hrvatske i BiH, i između Srbije i BiH? Našem sagovorniku se činida je za Srbiju povoljnije da se ide na arbitražu za svaki pojedinačni spor. U praksi, obično je slučaj da se arbitar koga imenuje jedna strana u sporu izjasni njoj u prilog, tako da odluku u stvari donosi onaj neparni arbitar.

Profesor Kreća naglašava i posebnu vrednost sudskog rešavanja spora pred arbitražom Međunarodnog suda pravde. „Ako se ugovori nadležnost Suda za rešavanje spora, taj spor se ne smatra otvorenim sporom u političkom smislu reči.” To bi onda značilo da se prilikom ocene da li Srbija ispunjava kriterijume za kandidaturu ili kasnije za ulazak u EU postojanje ovog spora ne bi smatralo i otvorenim pitanjem.

S druge strane, Vladimir Todorić, direktor Centra za novu politiku, problem razgraničenja posmatra iz još jednog ugla. Uz uverenje da je neophodno ubrzati razgovore s Hrvatskom o svim otvorenim pitanjima koja prethode povlačenju tužbe za genocid, ističe da je tu, pored razgraničenja, i rešavanje pitanja izbegličkih prava i imovinskig prava Srba u Hrvatskoj, kao i vraćanje kulturnog blaga. „Iako je postignut neki napredak, mora još da se razgovara o tim temama”, naglašava Todorić, koji misli i da bi razgovore o spornim pitanjima u okviru predsedničke „trojke” (kao što je to nedavno bilo na Jahorini), trebalo spustiti „s vrha na jedan operativni nivo”.

---------------------------------------------------------------------------

Hrvatski predlog razgraničenja preseca plovni put Dunava 18 puta

Sudeći prema odgovoru koji je vlada Srbije prošle godine poslala Evropskoj komisiji u vezi sa pitanjem razgraničenja sa Hrvatskom, stavovi dve strane o protezanju granice na Dunavu od ulaska iz Mađarske do Bačke Palanke, značajno se razlikuju. Srbija zastupa stav da je granica na sredini plovnog puta na Dunavu, a hrvatska strana zagovara katastarsku granicu koja bi odstupala od toka Dunava. Srbija svoju poziciju temelji na Zakonu o ustanovljenju i ustrojstvu Autonomne pokrajine Vojvodina iz 1945. godine, a hrvatski stav podrazumeva da bi granica presecala međunarodni plovni put reke Dunav 18 puta.

U međunarodnoj praksi je uobičajeno da se na Dunavu, kao značajnoj međunarodnoj plovnoj reci, primenjuje pravilo da granica sledi liniju najdubljih tačaka njenog toka i po tom principu uspešno je izvršeno razgraničenje Srbije s Rumunijom, Rumunije i Bugarske, Mađarske i Slovačke. Hrvatska, međutim, traži poštovanje predratnih granica katastarskih opština koje se protežu na obe obale Dunava.

Uz navođenje da je Srbija „spremna da se spor što pre prevaziđe i postigne neposredni dogovor”,istaknuto je i da je sastancima Međudržavne diplomatske komisije za državnu granicu, u aprilu 2010. godine u Zagrebu i u novembru iste godineu Beogradu, deblokiran zastoj u pregovorima oko granice. Iako se o detaljima rada te komisije malo zna u javnosti, očigledno je da se nije baš mnogo odmaklo u rešavanju nesuglasica između dve države.