Држава, кијамет и првенство

Држава је политичка заједница која се одликује организованим монополом на примену силе и опорезивање становништва на јасно омеђеној територији. Овај монопол је легитиман када грађани у великој већини на њега добровољно пристају и када им држава за узврат врши одређене услуге. Ове услуге се превасходно односе на јемчење безбедности, али и на старање да грађани несметано остварују људска и грађанска права, на пример право на живот, право на образовање, слободу мисли, збора, договора, савести и вероисповести, те социјална права као што су право на рад, минималне зараде, пензије и социјална помоћ које неће вређати људско достојанство.

Елементарне непогоде, као што су јаки земљотреси, поплаве, пожари, снежни кијамети, представљају изазов држави на који она мора што ефикасније одговорити како не би нарушила поверење сопствених грађана, али и поштовање међународне јавности. Пример ефикасног одговора државе на ужасан земљотрес и последични цунами лане је пружио Јапан. Истовремено, грађани Јапана су својим огромним патњама будили саосећање, а својом солидарношћу и самопожртвовањем дали пример за углед задививши читав свет.

Како се Србија суочила са кијаметом? Прво, грађани су показали приличну одговорност и међусобну солидарност, што се видело у самопрегорном и упорном чишћењу прилаза зградама и међусобном помагању у свакодневним ситуацијама. Друго, држава, оличена у Сектору за ванредне ситуације и његовом начелнику Предрагу Марићу, такође је показала завидну меру организованости, правовремености и ефикасности у одговарању на одиста тешке изазове. Војска и полиција, ти симболи државног монопола на силу, показале су да су превасходно јемство сигурности грађанства а не агенције за утеривање страха у њега, као што је то пречесто случај у ауторитарним режимима. Сем тога, чињеница да држава није имала потребе да позива у помоћ било коју другу државу или заједницу држава говори у прилог поносу који грађанство Србије може овим поводом осећати. Напослетку, иако је било политикантства неких општинских челника, ни на том нивоу није било онакве бруке и јада какве су Сплићанима приредили брат и сестра на челу града.

Међутим, чињеница да су две од шест држава наследница СФРЈ морале да позову у помоћ НАТО зорно показује колико су разбијањем Југославије на губитку неке од бивших југословенских република. Некада је у случају елементарних непогода ЈНА прискакала у помоћ грађанству, а да је нико у помоћ није морао звати. Радило се о задатку домаће војске која је, упркос бројним озбиљним манама, у таквим ситуацијама била врло ефикасна. Доиста се писац ових редака не сећа да су тадашњи спасиоци долазили у ситуацију да запомажу како би их неко из смета извукао.

Но, док је одговор Србије на снежни кијамет разлог за задовољство, дотле одговор на озбиљан друштвени проблем хулиганства изазива забринутост и јед. Последњи у дугом низу нитковлука који су изгредници направили односи се на Европско првенство у рукомету чији је Србија била домаћин. Уместо да се навијачи с правом поносе добром игром рукометаша, морали смо црвенети због изневереног поверења пошто су се у Новом Саду домаћини дрзнули да кукавички нападну госте из Хрватске. Да ли је могуће да челници МУП-а ни после толико дотадашње бруке, чемера и јада које су ови „навијачи”, иначе повезани са вођствима фудбалских клубова, већ изазивали, нису могли знати да постоји вероватноћа напада на навијаче из других држава, и посебно Хрватске? Зар се нису одавно идентификовани хулигани могли изоловати пред почетак првенства? Зар смо морали да будемо сведоци специјалних емисија на националним телевизијама у Европи о вандалском понашању „српских хулигана” после полуфинала у страху да би они могли такво понашање поновити и у финалу? Зар није тужно, писац ових редака сведочи да је истинито, када се оправдано згранутим Данцима, који рукомет сматрају националним спортом, мора објашњавати откуд нецивилизовано понашање домаћина према госту? Уосталом, о „нашим Обилићима” и оклевању државе да јемчи безбедност и основна права гостима и сексуалним мањинама већ се и научни радови на страним језицима пишу. Због чега нико од страначких вођа не обећава борбу против свеопште криминализованости србијанског спорта? Да ли су сами укључени у недозвољене работе? Шта је разлог што грађанство и међународни углед Србије пате од спреге организованог криминала и хулигана? Има ли неки политички вођ памети и куражи да се тиме озбиљно позабави или, можда, мисле да већину друштва чине патолошке личности и хулигани?