Država, kijamet i prvenstvo

Država je politička zajednica koja se odlikuje organizovanim monopolom na primenu sile i oporezivanje stanovništva na jasno omeđenoj teritoriji. Ovaj monopol je legitiman kada građani u velikoj većini na njega dobrovoljno pristaju i kada im država za uzvrat vrši određene usluge. Ove usluge se prevashodno odnose na jemčenje bezbednosti, ali i na staranje da građani nesmetano ostvaruju ljudska i građanska prava, na primer pravo na život, pravo na obrazovanje, slobodu misli, zbora, dogovora, savesti i veroispovesti, te socijalna prava kao što su pravo na rad, minimalne zarade, penzije i socijalna pomoć koje neće vređati ljudsko dostojanstvo.

Elementarne nepogode, kao što su jaki zemljotresi, poplave, požari, snežni kijameti, predstavljaju izazov državi na koji ona mora što efikasnije odgovoriti kako ne bi narušila poverenje sopstvenih građana, ali i poštovanje međunarodne javnosti. Primer efikasnog odgovora države na užasan zemljotres i posledični cunami lane je pružio Japan. Istovremeno, građani Japana su svojim ogromnim patnjama budili saosećanje, a svojom solidarnošću i samopožrtvovanjem dali primer za ugled zadivivši čitav svet.

Kako se Srbija suočila sa kijametom? Prvo, građani su pokazali priličnu odgovornost i međusobnu solidarnost, što se videlo u samopregornom i upornom čišćenju prilaza zgradama i međusobnom pomaganju u svakodnevnim situacijama. Drugo, država, oličena u Sektoru za vanredne situacije i njegovom načelniku Predragu Mariću, takođe je pokazala zavidnu meru organizovanosti, pravovremenosti i efikasnosti u odgovaranju na odista teške izazove. Vojska i policija, ti simboli državnog monopola na silu, pokazale su da su prevashodno jemstvo sigurnosti građanstva a ne agencije za uterivanje straha u njega, kao što je to prečesto slučaj u autoritarnim režimima. Sem toga, činjenica da država nije imala potrebe da poziva u pomoć bilo koju drugu državu ili zajednicu država govori u prilog ponosu koji građanstvo Srbije može ovim povodom osećati. Naposletku, iako je bilo politikantstva nekih opštinskih čelnika, ni na tom nivou nije bilo onakve bruke i jada kakve su Splićanima priredili brat i sestra na čelu grada.

Međutim, činjenica da su dve od šest država naslednica SFRJ morale da pozovu u pomoć NATO zorno pokazuje koliko su razbijanjem Jugoslavije na gubitku neke od bivših jugoslovenskih republika. Nekada je u slučaju elementarnih nepogoda JNA priskakala u pomoć građanstvu, a da je niko u pomoć nije morao zvati. Radilo se o zadatku domaće vojske koja je, uprkos brojnim ozbiljnim manama, u takvim situacijama bila vrlo efikasna. Doista se pisac ovih redaka ne seća da su tadašnji spasioci dolazili u situaciju da zapomažu kako bi ih neko iz smeta izvukao.

No, dok je odgovor Srbije na snežni kijamet razlog za zadovoljstvo, dotle odgovor na ozbiljan društveni problem huliganstva izaziva zabrinutost i jed. Poslednji u dugom nizu nitkovluka koji su izgrednici napravili odnosi se na Evropsko prvenstvo u rukometu čiji je Srbija bila domaćin. Umesto da se navijači s pravom ponose dobrom igrom rukometaša, morali smo crveneti zbog izneverenog poverenja pošto su se u Novom Sadu domaćini drznuli da kukavički napadnu goste iz Hrvatske. Da li je moguće da čelnici MUP-a ni posle toliko dotadašnje bruke, čemera i jada koje su ovi „navijači”, inače povezani sa vođstvima fudbalskih klubova, već izazivali, nisu mogli znati da postoji verovatnoća napada na navijače iz drugih država, i posebno Hrvatske? Zar se nisu odavno identifikovani huligani mogli izolovati pred početak prvenstva? Zar smo morali da budemo svedoci specijalnih emisija na nacionalnim televizijama u Evropi o vandalskom ponašanju „srpskih huligana” posle polufinala u strahu da bi oni mogli takvo ponašanje ponoviti i u finalu? Zar nije tužno, pisac ovih redaka svedoči da je istinito, kada se opravdano zgranutim Dancima, koji rukomet smatraju nacionalnim sportom, mora objašnjavati otkud necivilizovano ponašanje domaćina prema gostu? Uostalom, o „našim Obilićima” i oklevanju države da jemči bezbednost i osnovna prava gostima i seksualnim manjinama već se i naučni radovi na stranim jezicima pišu. Zbog čega niko od stranačkih vođa ne obećava borbu protiv sveopšte kriminalizovanosti srbijanskog sporta? Da li su sami uključeni u nedozvoljene rabote? Šta je razlog što građanstvo i međunarodni ugled Srbije pate od sprege organizovanog kriminala i huligana? Ima li neki politički vođ pameti i kuraži da se time ozbiljno pozabavi ili, možda, misle da većinu društva čine patološke ličnosti i huligani?