Деца заборавила завејане родитеље

Зима у Србији однела је 22 живота, а највећи број жртава ових незапамћених хладноћа припада трећој животној доби. Да ли те „беле смрти” представљају врх леденог брега небриге и заборава њихових потомака који су своје породично гнездо свили далеко од родитељског прага? Или је снежна олуја била та кап која је прелила чашу немаштине и сиромаштва у којој су ти људи провели цео животни век?

– Када се испред љубави и бриге за старе родитеље испрече снежни наноси високи преко два метра јасно је да силе природе односе победу – тужно констатује Новак Думић, директор Центра за социјални рад у Сјеници, у којој у ванредним условима живи око 4.700 домаћинстава, од којих су половина старачка.

Он констатује да има доста старачких домаћинстава која немају потомке, али додаје и да многа деца не могу да дођу из Крагујевца, Краљева и Београда и да обиђу родитеље завејане у снежној олуји, јер – не могу колима да се пробију до њих.

– Општина Сјеница има сто километара у пречнику, од главног пута до села мора да се путује и по 10-12 километара и дешавало се да пет моторних санки једва успева да се пробије кроз снежне наносе. Више од 90 одсто села у нашој општини је без асфалта и инфраструктуре и она се у просеку шест месеци годишње налазе у снежној блокади. Првог новембра почињу први снегови и живот стаје. Када крајем марта у целу земљу дође пролеће у Сјеници је снег висок цео један метар”, каже наш саговорник и додаје: „Постали смо гастарбајтери у сопственој земљи. Житељи Сјенице иду у Београд, Сарајево и Нови Сад да зараде за корицу хлеба. Највећи број њих нема могућности да поведе старе родитеље. Они остају на селу где могу да гаје стоку и тако помажу својој деци и унуцима. Ако би се и стари људи преселили у град, та породица не би преживела”.  

Љубомир Пејаковић, саветник Министра за рад и социјална питања, каже да у Србији има преко 43.000 сеоских старачких домаћинстава која и иначе живе у „ванредним” материјалним условима. Када се то стање „преклопи” с ванредним стањем, онда се ситуација драстично усложњава.

– Због тога смо ми први дан по проглашењу ванреднe ситуације издали налог свим центрима за социјални рад у нашој земљи да појачају теренски рад и да се повежу с локалним штабом за ванредне ситуације. Такође смо издали налог свим геронтолошким центрима да све своје смештајне капацитете ставе на располагање за ванредни пријем. Извештаји с терена говоре да је најтеже било старачким домаћинствима која живе у Сјеници, Тутину, Новом Пазару, Новој Вароши и Пријепољу. Стручњаци наших центара за социјални рад кажу да ни најближи сродници нису могли да допру до њих – не зато што не желе, већ зато што не могу да се пробију кроз снежне наносе – истиче наш саговорник.

Социолог Срећко Михајловић оцењује да су на припаднике треће животне доби, на неки начин, сви заборавили.

– Наш народ је одавно рекао да је комшија најближи род. Природно је да деца која су рођена у руралној средини стреме бољем животу и своју будућност граде неколико стотина километара далеко од завичаја у коме не

могу да нађу место под сунцем. Нико није најсрећнији због тих животних условности, али то су природни процеси. Треба имати на уму да један број старачких домаћинстава нема потомке. Србија постаје друштво стараца – број старијих од 65 година значајно је већи од броја оних који нису прославили 18. рођендан... Ипак, треба признати да се рупе у законима природе и у високим снежним наносима тешко проналазе и да многа деца желе да посете своје родитеље, али нису у могућности – ако до њих не може да дође тешка механизација, како да се пробије аутомобил – каже Михајловић.

Надежда Сатарић, председница УО невладине организације „Амити”, сматра да су наша села, па и старачка домаћинства која живе на њима одавно „завејана у забораву”.

– Када дође до елементарне непогоде, онда се сви сетимо и села и схватимо да треба стићи и до оних најискљученијих и допремити им неопходну помоћ и подршку. И онда констатујемо да до њих воде не асфалтирани, већ земљани и шумски путеви који су практично непроходни... Млади већ пола века одлазе из села, тражећи боље услове за живот и рад у градским срединама. На селу остају њихови родитељи, који су данас махом стари и немоћни. У међувремену су њихови потомци остали без сигурних послова и егзистенције и нису у могућности да збрину ни своју примарну породицу, а камоли своје старе на селу. Неки од њих немају новца ни за аутобус који би их одвео до родитеља – тужно констатује наша саговорница.

Она цитира резултате истраживања др Лидије Козарчанин из 2003. године, која сведоче да око 60 одсто старих има висок или умерен ниво породичне солидарности, док је 39 одсто њих с ниским нивоом или без икакве породичне солидарности. Стари у селу више добијају подршке у конкретним услугама, било од чланова породице, пријатеља или комшилука, а мање у финансијском и емотивном смислу. Ово истраживање такође је показало да око 15 одсто старих особа које имају породицу веома ретко или уопште није у контакту са својима.

– Могу да имам разумевање за материјалне проблеме сродника, а посебно деце и унука који живе у граду и који не могу да плате пут у село, да би им помогли у обављању неких кућних послова. Али не могу да разумем да се телефоном не чују са својим родитељима. Тада се питам, а немам одговор, шта се то догодило са системом породичних вредности, који смо имали – каже наша саговорница.