Право грађанства за рокенрол

Доктор историје и велики заљубљеник у рокенрол Александар Раковић пет година је писао докторску дисертацију посвећену овом музичком правцу. Дисертацију је затим допунио, и крајем прошле године објавио књигу „Рокенрол у Југославији 1956–1968”.

Уз обимну архивску грађу и разговоре са музичким критичарима и рокерима са простора бивше Југославије, контактирао је и с некадашњим функционерима Савеза омладине Југославије и Савеза комуниста Србије.

– Они су посебно важни јер се преко Савеза омладине Југославије и омладинских стручњака преламао однос партија према рокенролу. Партија је пустила да омладинске структуре одлуче које место треба да заузме рокенрол у Југославији. И, до 1966. рокенрол је себи обезбедио „право грађанства”. Толерисан је у сваком погледу – прича Раковић.

Александар Раковић (Фото З. Кршљанин)

Интеграција те врсте музике у југословенско социјалистичко друштво трајала је од 1966. до 1968. када је рокенрол прихваћен као званична музика Југословена. Наравно, као и у свим историјским тренуцима, и за овај постоје кључни моменти. Први је Београдска гитаријада 1966, када је потпуно схваћен феномен рокенрола у нашој земљи а партијске и омладинске структуре добиле задатак да га проучавају са стручне стране.

– Истраживали су по београдским гимназијама интересовање младих за рокенрол и схватили да му је наклоњена апсолутна већина – истиче наш саговорник.

А онда се „догодио рокенрол” у београдском Дому омладине, наиме, „Елипсе” су наступиле пред Титом! И, рокенрол је озваничен као музика Југословена.

– Као што је тада озваничен бит рокенрол, тако је 1969. одломком из мјузикла „Коса”, који је такође изведен пред Титом, озваничена и хипи поп култура у Југославији, поп култура коју су омладински функционери брижљиво проучавали, па чак слали у Америку младе стручњаке јер су хипици били левичари и у великој мери следбеници неомарксистичке мисли. У партијској омладини спознато је да хипи покрет има револуционарни потенцијал. И, хипи покрету су… отворена врата – објашњава Раковић напомињући да је од тада у омладинским и партијским структурама уважена чињеница да се са младима може остварити комуникација управо преко рокенрол звука.

– Наравно, уз поруке које су носиле бригадирске, револуционарне и партизанске песме. У врху партије је сматрано да се на тај начин код младих освежава сећање на револуционарну прошлост – каже наш саговорник наглашавајући да су партијски аналитичари закључили да рокенрол треба искористити чак и када су испитивани омладинци у школама одговарали да је рокенрол пролазна појава.

У књизи, Раковић закључује да је југословенски пример развоја рокенрола особен у свету јер, како каже, у времену када се рокенрол преко хипи контракултуре ухватио у коштац са америчким и британским естаблишментом и када су истовремено у Источној Европи социјалистички режими почели да гуше тамошње рокенрол сцене, у Југославији је власт дозволила да се рокенрол неограничено развија. Са свим својим потправцима.

– Наравно, уз повремена кокетирања са идеолошким порукама које су у то време сматране слободарским – додаје Раковић

----------------------------------------------

 „Битлси” позивани, али нису дошли

Британске мегазвезде, ливерпулска четворка „Битлси” нису тада дошли у Југославију иако су позивани. Било је понуда да италијанску турнеју наставе у Југославији, али преговори нису успели јер су тражили превише пара.

Пред југословенском публиком свирали су тада: „Рок ин викерс”, „Срчерси”, „Холиси”, „Шедоузи”…

----------------------------------------------

Плеше рокенрол цела Југославија

Рокенрол у Југославије од 1957. до 1969. прошао је кроз неколико фаза, од плесне маније до званичне музике младих. Крајем педесетих и почетком шездесетих рокенрол и твист сматрани су, углавном, плесном манијом. Миле Лојпур и две хиљаде људи истовремено је плесало рокенрол на Звездином терену. Од Лојпура и те две хиљаде плесача дошло се до 15.000 људи на Гитаријади у Београду средином шездесетих.