Хоће ли се ширити „исландски вирус”

Исланд je 2008. године био ударна вест у свим светским новостима јер је његов банкарски систем доживео колапс. О томе шта се после тога десило мало се пише, јер то може бити опасан вирус са могућношћу да масовно „инфицира” мале, слабе и сиромашне, од чега их велики, моћни и богати настоје да „заштите”.

Исланд је најбољи пример до чега може да доведе само пет година примене чисте неолибералне економске политике. Деведесетих година прошлог и првих година овог века Исланд је био богата и стабилна земља, са високим стопама раста (четири одсто годишње) и малом незапосленошћу (један одсто), а по индексу хуманог развоја УН делио је (с Норвешком) челну позицију у свету.

У складу с неолибералном доктрином, у 2003. години су приватизоване исландске банке и извршена је либерализација у овој области, што је омогућило несметану похлепу приватних банкара, што ће на крају довести до колапса банака. Исландске банке су масовно привлачиле депозите из иностранства преко својих филијала – интернет банака, нудећи релативно високе каматне стопе (око шест одсто). Само једна од исландских банака имала је у Великој Британији више од 300.000 клијената, са депозитима у износу од пет милијарди евра, а у Холандији 125.000 клијената и 1,7 милијарди евра.

Убрзо по избијању светске кризе (2008) исландске банке су доживеле колапс па је тржишна капитализација исландске берзе (на којој су акције банака чиниле 60 одсто активе) пала за више од 90 одсто, а вредност исландске круне изгубила је 85 одсто вредности. Социјалдемократска владајућа коалиција почела је преговоре о задуживању у иностранству од више милијарди (евра), како би спасила исландске приватне банке. Економска ситуација у земљи се убрзано погоршавала и људи су масовно излазили на демонстрације протестујући против халапљивих банкара али и против неодговорних политичара који их спасавају.

Незадовољство је кулминирало у тренутку када је (јануара 2010) парламент усвојио закон о намиривању обавеза пропалих исландских банака према клијентима из Велике Британије и Холандије, што је у суштини значило да би сваки Исланђанин морао да плати 18.000 евра због похлепе и неодговорности приватних исландских банака.

Под јаким притиском грађана председник државе је искористио своје уставно право и није потписао закон, те је препустио грађанима да се на референдуму изјасне да ли хоће на себе да преузму обавезе приватних банака. У марту 2010. огромна већина грађана (више од 90 одсто) изјаснила се против закона.

Исланд је тако урадио оно што је у потпуној супротности са владајућим неолибералним догмама. Када су друге државе спасавале приватне банке пребацујући на грађане терет огромних губитака насталих због њихове похлепе и неодговорности, Исланд је извршио национализацију и из здравог дела својих актива формирао нове банке, а остатак актива оставио у „старим” банкама и пустио их да банкротирају. Када су друге земље, због кризе, скраћивале јавне издатке за социјалну сферу Исланд је раширио мрежу социјалне заштите.

Поред тога, Исланд је покренуо судске поступке (а за одбеглима расписао међународне потернице) не само против кључних личности из приватног сектора одговорних за крах банака него и против политичара (укључујући и бившег премијера) који су дозволили неодговорно понашање банкара. И можда најважнија лекција коју пружа пример Исланда јесте да је могуће и малим државама да одбаце неолиберални диктат уз помоћ којег се обезбеђује да локални политичари служе интересима светске олигархије и крупног капитала.

Захваљујући томе, за разлику од других европских држава захваћених дужничком кризом које имају привредну стагнацију или пад и двоцифрену стопу незапослености, Исланд бележи економски раст и пет одсто незапослености, а у овој години се очекује суфицит државног буџета, за разлику од других држава које предузимају радикалне мере штедње (отпуштајући запослене и смањујући плате и пензије).

Редовни професор универзитета