Ако си паметан зашто ниси богат

Многи су у Србији први пут чули за америчку изреку: „Ако си паметан зашто ниси богат” од нашег економисте и политичара, као одговор онима који се интересују за његово огромно материјално богатство стечено последњих година. Нажалост, деценијама се и теоријски покушава „научно” доказати да је материјално богатство (исказано у новцу) мера свих вредности, па и памети, како сугерише наведена изрека.

Неолиберална парадигма тржишне равнотеже полази од претпоставке да се економски субјекти понашају рационално и да је оно мотивисано максимизацијом профита. У стварности су људска понашања и мотивације за то много сложенији, али је упрошћавање извршено како би се лакше применили потребни математички модели. Свођење понашања економских субјеката само на максимизацију профита поједностављује математичко моделирање и омогућава да се „научно” докажу пожељне хипотезе о својствима економског система. С друге стране, тако „доказана” својства економског система користе се као аргумент за спровођење жељене економске политике (у интересу богатих и моћних), а која сада има и „научно” утемељење на поједностављеним математичким моделима.

Сакрализација богатства по својој идеолошкој суштини није ништа друго него култ „златног телета”, где се човек своди на „homoekonomicus”. Полази се од тога да је његово понашање мотивисано искључиво максимизацијом профита јер је новац претпоставка за остваривање животних успеха, како у материјалном, тако и у духовном смислу.Међутим, људи не раде само да би стекли што више новца и постали богатији, а нити само од величине богатства зависи остваривање животних циљева. То јест, новац и материјално богатство нису универзалан кључ људске среће.

Истина,има много људи који су мотивисани да раде искључиво како би стекли много новца али постоји немали број оних којима то није једини (чак ни пресудан) мотив. Једни хоће да створе вредна дела у области науке и уметности која ће их учинити бесмртним, други чине добра дела како би постали славни, трећи чине иста та дела анонимно, четврти желе да промене свет, пети јер су испуњени када виде конкретне резултате свога рада (лекари који су излечили болесне, педагози који су васпитали младе…) итд.

За разлику од оних који су мотивисани да раде искључиво због новца и не питају се какве то има ефекте на друштво, за мотивацију других људи пресудна је чињеница да они могу да виде резултате сопственог рада, те уверење да је њихов рад користан за друге и друштво у целини, односно да они тиме и друге чине задовољнијима и доприносе да свет буде нешто бољи. Међутим, у последњим деценијама све је већи број послова који не пружају могућност да човек види конкретне резултате свога рада, па као мерило остаје количина стеченог новца.

Као резултат еволуције капитализма данас у свету фактички постоје две економије, једна – реална која ствара производе и услуге и друга – виртуелна која „ствара” новац берзанским шпекулацијама. Последњих деценија виртуелна економија доминира над реалном и према проценама „Јуроњуза” у години (2007) пред избијање кризе она је била десетоструко већа од реалне (500 према 50.000 милијарди долара). Због тога савремену економију САД многи називају „казино економијом” у којој се шпекулативност временом претворила од периферне у основну карактеристику финансијског тржишта.

Виртуелна економија не може да постоји без реалног сектора, јер она од њега живи, односно на њему управо и паразитира.Улагање у финансијске шпекулације може да обезбеди  огроман профит, али оно не ствара нову вредност него представља „исисавање” вредности из реалног сектора. Илустрације ради, рецимо да је само један човек – менаџер хеџ фонда Џон Полсон – у 2007. години зарадио 3,7 милијарди долара. Паразитизам таквих размера није могао вечно да траје.

У виртуелној економији људи не виде конкретне резултате свога рада, те се њихов рад мери једино количином зарађеног новца. Апстрактне су им и последице њиховог рада на друге људе и друштво у целини. Они зарађују огромне износе новца и не виде патње осиромашених породица, људе који, због њихових шпекулација, губе годинама мукотрпно стварану уштеђевину (за школовање деце, лечење, старост…), остају без посла и слично. Једино што они виде то је огроман новац који су стекли на шпекулацијама, и они су спремни да учине све ради тога.

На крају рецимо да је и данас веома актуелно оно што је, у јеку велике економске кризе пре 80 година, написао у „Ревији северне Америке” Џон Елсворт Млађи: „Грађанима наше земље потребна је филозофија живота, а не поседовања; филозофија среће, а не богатства”.

Јован Б. Душанић

Редовни професор универзитета