На сопственој штедњи

У време предизборне кампање странке су се такмичиле у обећањима која ће од њих обезбедити већи прилив иностраних инвестиција и тиме омогућити економски просперитет земље. У исто време, од економиста неолиберала непрестано слушамо теоријска објашњења о позитивним ефектима иностраних инвестиција на привредни раст.

Међутим, пракса транзиционих али и других земаља у развоју показујe не само да иностране инвестиције не подстичу привредни раст него да међу њима постоји негативна веза. До тог закључка дошао је и професор др Јоже Менцигер (у часопису „Kyklos”) на бази опсежног емпиријског истраживања којим су обухваћене скоро све постсоцијалистичке земље у дужем временском периоду.

Један од најпознатијих светских економиста, професор Универзитета у Чикагу – Рагхурам Раџан (у књизи: „Fault Lines”), такође је обавио опсежно истраживање, и оно је показало да економије земаља у развоју бележе високе стопе раста када своје инвестиције финансирају сопственом акумулацијом (штедњом), а да је спорији њихов економски раст што се инвестиције више финансирају из иностраних извора.

Подсетићу и да је Комисија за раст и развој (на челу је био нобеловац Мајкл Спенс) проучила искуство и развојне моделе 13 економски најуспешнијих држава (које су у континуираном периоду од 25 година оствариле просечну стопу раста изнад седам одсто). Из извештаја комисије видљиво је да су се успешни модели заснивали на високој стопи штедње и инвестиција, те да инострано задуживање не може да буде адекватна замена за домаћу акумулацију.

На крају, и искуства земаља које су успешно модернизовале своје привреде, пре свих, такозвани азијски тигрови: Јапан, Јужна Кореја, Тајван, Сингапур, Хонгконг (у другој половини прошлог века), те Кина (последњих деценија) показују да се један од важнијих елемената њиховог успешног развоја крије у компетентној, одговорној и ефикасној влади која је активно подржавала стварање јаких домаћих компанија и банака и поспешивала чврсту спрегу међу њима, постављала на кључна места у држави и привреди стручњаке који су чинили аутентичну националну елиту, те се превасходно ослањала на домаћу штедњу.

Нажалост, Србија је после петооктобарског преврата (2000) прихватила неолиберални програм економских промена (такозвани вашингтонски договор) који је водио брзом урушавању ионако слабашне привреде. Овим програмом Србију је требало лишити власништва над ресурсима којима располаже и довести је у такву дужничку зависност да буде беспоговорни послушник моћних и богатих, а овај простор је третиран, пре свега, као извор јефтине и обесправљене радне снаге, те тржиште за производе и банкарске услуге западних земаља.

Инострани инвеститори су брзо по багателним ценама покуповали најатрактивнији део српске привреде (пиваре, цементаре, телефонија, фабрике дувана), а за иностране инвеститоре су стварани и изузетно повољни услови за оснивање банака и великих трговинских ланаца.

Да би се смањио огроман број незапослених, инострани инвеститори се желе привући по сваку цену, па им држава даје огромне повластице (субвенције до 10.000 евра по сваком запосленом, а просечна месечна плата запосленог у тим предузећима је од 150 до 200 евра).

Велика је заблуда да ће иностране инвестиције развити домаћу привреду, јер то и није њихов циљ него исисавање високих профита из земље домаћина. Уколико не остварују огромне профите инострани инвеститори прете пресељењем погона у друге земље, а свој опстанак условљавају додатним све већим повластицама. Тако уз помоћ иностраних инвестиција уместо обећаног економског просперитета долази до даљег осиромашења домаће привреде.

Редовни професор универзитета